MMA- LEGENDARNE BORBE

 Svaki muški primerak Srbadije ima potrebu za tučom ugraviranu u svoj genetski kod i ako se smatra muškarcem barem jednom se potukao. Bilo da je dobio borbu ili dobio po vagini, osećaj koji ga je obuzeo neće zaboraviti dok je živ. Krv koja struji, šibanje adrenalina i kolena koja klecaju od uzbuđenja. Nekome taj osećaj toliko uđe pod kožu da traži kavgu na svakom mestu i bez ikakvog povoda. No, ovaj tekst nije o njima. Pravi borci su uvek imali meru i nisu uletali u frku, jer se samo bagra bije van ringa i ugovorenog termina. Svaka generacija imala je nekog svog šampiona koji je pesnicama probijao sebi put. Dempsej, Luis, Mas Ojama, Brus Li, Džet Urkidez, Mate Parlov, Belka, Beneš, Tajson, Jubenk, Petas, Rob Kaman, odrastati uz ovu gospodu u kimonima i rukavicama bila je privilegija prošlog milenijuma. Novo vreme je donelo novi sport za muškarce, neiskvaren novcem i sirov do kostiju.

Prefinjen sport za sofisticiranu publiku

 Što je, za promenu, dosta osvežavajuće. Brojni primeri su pokazali da je najpouzdaniji način da se neki sport potpuno sroza i dovede do apsurda zapravo krajnje jednostavan: ubaciti ogromne pare u igru. O fudbalu neću trošiti reči, već je dovoljno ljudi kompetentnijih od mene iznelo svoj sud o činjenici da je prosečan fudbaler plaćen na godišnjem nivou jedno deset puta bolje od doktora nauka i da je obojici to savršeno normalno. Kada lova a ne igra postane prioritet, dolazi do situacija koje sportu ne služe na čast. Najskoriji slučaj koji je dobio epilog na sudu je odbrana titule svetskog šampiona u boksu u velteru, gde je šampion Meni Paskiao jedanaest rundi ubijao boga u Tejloru i na kraju izgubio na poene. Boks je i onako dovoljno prodan, još od Don Kinga naovamo malverzacije se ne daju nabrojati. Ipak, jedna boksu srodna oblast je tek odskoro krenula da se komercijalizuje, iako je kao veština među najstarijima na svetu. MMA ili mixed martial arts je najprostije rečeno takmičenje između boraca različitih stilova u borbi bez pravila. Poreklo ovog sporta seže u antiku, oličeno u drevnoj borilačkoj veštini po imenu pankracion, kombinaciji pesničenja, šutiranja i rvanja sa jako malo pravila (izbegavale su se samo tehnike koje ubijaju ili doživotno oštećuju protivnika). Jedan od čuvenijih antičkih majstora pankraciona je Odisej, a u srednjem veku praktikant ove veštine je bio i despot Stefan Lazarević, sin kneza Lazara i prototip srednjevekovnog renesansnog viteza. Neki čak kažu da su ovu borilačku veštinu pokupili vojnici Aleksandra Makedonskog tokom osvajanja dalekog istoka. Bilo kako bilo, pankracion je poslužio kao osnova dobrom delu onoga što sad zovemo MMA.

Zajeban skill s olovkom

 Verovatno se neko u jednom trenutku zapitao koja je od svih borilačkih veština koje se na svetu vežbaju najefikasnija. Glasine o tajnim turnirima koji se održavaju na dalekom istoku kružile su među zapadnjacima poput priča Marka Pola, i imale su isto toliko veze sa mozgom. Čovek koji je prvi rešio da prekrši vekovna pravila i ustanovi sistem primenjene slobodne borbe je izvesni mešanac kineza i nemice, diplomirani filozof, negdašnji delinkvent i dete- glumac, a sadašnji najbolji borac i najuticajniji glumac dvadesetog veka čije ime zna verovatno svako na svetu ko je ikad imao televizor u kući. U prvoj sceni njegovog najpoznatijeg filma odradio je borbu sa trenutno najvećim živim kung fu glumcem i koreografom (i Džeki Čen ga poštuje kao boljeg borca i starijeg kolegu iz pekinške opere) u kojoj je prikazao varijetet borbenih tehnika uključujući finiš borbe u parteru. Veština koju je Brus Li poučavao se daleko razlikuje od onoga što smo viđali u filmovima i najviše liči na savremenu izraelsku formu borbe po imenu Krav Maga. Drugi uslovno rečeno borac koji je veoma uticao na stvaranje javnog MMA takmičenja je Frenk Duks, samoproklamovani šampion Kumite turnira u Hong Kongu i veći lažov od deteta Dinkića i Barona Minhauzena. Mada je njegova priča punija rupa nego Snežanin himen (sedam rupica za noć pa vi vidite), na osnovu nje je snimljen jedan od najboljih američkih borilačkih filmova- Bloodsport. I pored gomile nenamerno smešnih scena (otimanje novčića arapinu koji ne zna engleski od strane belgijanca koji ga je učio iz Kremenka prvo pada na pamet) i Van Damovih iskolačenih očiju razbešnjele pudlice film je postigao ogroman uspeh, lansirao karijeru ŽKVD-a (a nesrećni Forest Vitaker je igrao FBI agenta) i u konačici dao ideju nekolicini preduzimljivih ljudi da dočaraju takmičenje poput Kumite-a s ove strane ekrana.

Za stidnu dlaku promašio

  Prvi javno prikazani turnir u slobodnoj borbi (bilo ih je i ranije u Japanu i Brazilu, ali su više bili u sivoj i crnoj medijskoj zoni) organizovan je 1993. godine pod imenom Ultimate Fighting Championship. Pravila su mogla da se svedu na jednu rečenicu: oktagon, dvojica ulaze, jedan izlazi. Nije bilo vremenskog ograničenja ni zaštite za borce ni razvrstavanja po težinskim kategorijama a prvobitni planovi su uključivali i puštanje struje kad god se neko uhvati za žicu i krokodile u jarku oko oktagona. Srećom te je razum nadvladao, ili možda samo ekonomisanje. Borba se završavala predajom ili nokautom a borac je mogao da udara svog protivnika i dok ovaj leži. Tih prvih nekoliko turnira su kombinacija neverovatno smešnih i isto tako bizarno nasilnih borbi, često istovremeno, kroz njih je prodefilovala galerija najraznovrsnijih boraca od vrhunskih poput Rojsa Grejsija do tragikomičnih poput Harolda Hauarda (lik koji izgleda kao da se za noć veštica maskirao u seksualnog prestupnika), budući da je svako voljan mogao da učestvuje. No, međutim, zbog preterane brutalnosti UFC je bio zabranjen u velikoj većini američkih država i postao je opskurno takmičenje sve do neke 2001. godine. Vakuum koji je nastao popunila je japanska organizacija PRIDE, koja je osnovana 1997. i koja je postavila standarde za borbe u ringu. Uvedene su runde, težinske kategorije (poluteška i teška) ali su postojali i otvoreni turniri u kojima se za jedno veče osam boraca borilo u maksimalno tri borbe. I pored svih pravila, i dalje je postojao duh realne, otvorene borbe a borci koji su se pojavili u PRIDE-u predstavljali su elitu borilačkog sveta sa dotad neviđenom kombinacijom veštine i ludila. UFC se po reorganizaciji postepeno oporavljao da bi 2007. otkupio PRIDE i postao dominantna MMA organizacija, mesto gde se i danas neprikosnoveno nalazi. Iako je UFC odličnim poslovanjem unapredio sportski aspekt MMA kao nikada pre, stroga pravila su pomalo zagušila osećaj gladijatorske borbe sa svim ludilom i adrenalinskim overdouzom koji ona nosi. U osvrtu na dvadeset legendarnih borbi pokušaću da hronološkim redosledom prikažem napredak MMA kao sporta i borilačke veštine, kao i da ukažem na neke bitne borce i događaje u istoriji MMA. Da ne bude da sam neki Aljoša Vučković sa monoklom koji samo gleda japanske crtaće.

Royce Gracie vs Gerard Gordeau

Na prvom UFC turniru pojavila se svita raznolikih boraca, među njima i dotad anonimni mladi brazilac. Niko naravno nije znao da je on jedan od naslednika porodice Grejsi, sada legendarnih pionira brazilskog džiudžicua (BJJ). U prve dve borbe ovaj manekenski građeni momak je u parteru izdominirao daleko snažnije i veće protivnike i u finalu se sreo sa holanđaninom Gordoom. Gordo se relativno lako probio do finala, pošto mu je uvodna borba sa sumo rvačem trajala do prve noge u glavu (cirka petnaestak sekundi minus dva zuba za dembelog), a u drugoj je imao za protivnika daleko umornijeg i ugojenijeg kikboksera s kojim se natezao neko vreme da bi ga na kraju ugazio kao Jusuf uštipnjaču. Gordo je bio višestruki svetski šampion u Savateu, što je autentična francuska borilačka veština iz XVIII veka nalik kikboksu. Sećate se filma „Pakt sa vukovima“ valjda. Uglavnom, vrhunski udarač i još opasniji šuter, teži od Rojsa jedno dvadesetak kilograma. Rojs je na brzinu odmerio svoje šanse u kikboskovanju sa Gordoom te je neposredno posle gonga izveo obaranje u parter iz udžbenika i prešao u boročikovljevski peting koji se završio davljenjem. Posle pobede nad daleko većim protivnicima i osvajanja turnira, sve oči su iznenada bile uprte u Rojsa Grejsija i njegovu porodicu. U toj meri da je o njima snimljen izvanredan dokumentarac „Choke“, koji prati najboljeg borca u porodici, Riksona, dok brani titulu na Vale Tudo turniru u Japanu. Ujedno, to je jedan od dva MMA dokumentarca koji se fokusira na pojedinog borca. Drugi je „Smashing Machine“ o Marku Keru, ali je daleko mračniji i teži od „Choke“. Grejsi porodica je dominirala svetskim borilištima sledećih godina, sve do pojave jednog jako interesantnog borca, koga ću pomenuti za koji pasus naniže.          

Gary Goodridge vs Paul Herrera

Već sam rekao da su prvi turniri UFC-a bili jedno jako ludo i nasumično mesto. Najbolji pokazatelj toga je ova kratka ali ubitačna borba dvojice krajnje neravnopravnih protivnika. Geri Gudridž zvani Big Daddy, čudovišno snažan borac tada na vrhuncu fizičke kondicije, sukobio se sa daleko nižim i lakšim Hererom. Nesrećni brazilac je probao da uradi nešto slično Rojsu Grejsiju i da dovede Gudridža u parter gde bi ga, može biti, izdominirao i submitovao. Nažalost, Herera nije vežbao BJJ od svoje treće godine života pa ga je Gudridž s lakoćom ugrabio i rastegao tako da mu nogama drži jednu ruku a svojom rukom drugu. Umesto da mu izvede krucifiks i povuče glavu na stranu taman toliko da istegne pršljenove i natera ga da se preda, Gudridž je odlučio da primeni taktiku Puniše Đorđevića na Hererinoj lobanji. Pošto ga je udario laktom u glavu između šesnaest i osamdeset šest puta, neko se setio da prekine borbu verovatno jer osiguranje boraca ne pokriva samoubistvo. Do tog trenutka Hereri je glava bila ulubljena u tolikoj meri da je bez problema moglo da se vidi šta sanja (pretpostavljam svaki lakat koji je video u životu). Gudridž se uspravio i od sreće što je pobedio 30 kilograma lakšeg čoveka zaleteo se glavom na prvi noseći stub u maniru Slobodana Jankovića. Srećom, pametniji je popustio te večeri, te su samo jednog čoveka izneli iz oktagona. Posle ove borbe, Geri Gudridž se borio s promenjivim uspehom u Japanu dok Herera verovatno i dalje nadoknađuje tri razreda osnovne škole koji su mu izbijeni te večeri iz glave. Za još par primera taktike Puniše Đorđevića pogledajte ovde i ovde (oko 4:30 počinje zanimljiv deo).  

Pete Williams vs Mark Coleman

http://www.allfreefightvideos.com/2011/12/mark-coleman-vs-pete-williams-fight.html

Dominacija brazilskog džuidžicua u odnosu na udaračke stilove uslovila je da većina borbi liči na scenu kojoj fali samo solaža na saksofonu pa da bude krajnje neprijatna za gledanje. Odličan primer je borba Rojsa Grejsija i Kena Šemroka koji su proveli pola sata u zagrljaju, na ogromno oduševljenje svih prisutnih. Borba se završila nerešeno i dato im je još pet minuta koje su proveli, pogađate, kao u pesmi Franje Lasića (govorili nisu ništa, zagrljeni, zagrljeni, kamen gori, val se pjeni, jebe se meni itd.) dok se publika koja je ostala smorila kao badnjak u Novom Pazaru. Međutim, kako je BJJ prestajao da bude senzacija i nepoznanica, borci su počeli da traže način kojim bi se neutralizovao prelazak u parter. Jedna od efikasnijih tehnika za to je sprawl, pružanje nogu unazad čime se sprečava hvatanje i obaranje na zemlju. Uz ove inovacije udarači su počeli da bivaju ravnopravniji sa borcima u parteru, što je dovelo do jednog od spektakularnijih mečeva ranih dana UFC-a. Mark Kolman je vrhunski rvač, nabildana zverina od čoveka i dosta poznat u borilačkom svetu i pre dolaska u UFC. Njegov protivnik je bio Vilijams, jako mladi borac slobodnim stilom i težak autsajder. Par minuta po ulasku u zaustavno vreme (treća runda koja nije imala vremensko ograničenje) oba borca su bila na izmaku snage. Kolman je probao da obori Vilijamsa samo da bi dobio koleno među rogove koje mu je poremetilo vizuru i omekšalo ga za sledeći potez. Ono što je usledilo Kolman će morati da gleda do kraja života na najavnim špicama svake emisije koja se bavi MMA-om. Vilijams je odmerio distancu i prvi put u meču lansirao desno stopalo u Kolmanovu glavu, pogodivši ga tačno ispod nosa. Ogromni rvač se srušio i narednih pola minuta gledao jednim okom u UFC logo na podu a drugim u reflektore. Nebo se otvorilo, stadion je eksplodirao, znate već... Značaj tog meča se teško može izmeriti, budući da je pokazao da turniri u slobodnoj borbi imaju daleko veći potencijal da budu zanimljivi i otvorio vrata u veliku ligu čistim udaračima poput Čaka Lidela.

BJ Penn vs Caol Uno

http://www.youtube.com/watch?v=SEBkaIS2DHY

Opet rani UFC i prvo zapaženo pojavljivanje čoveka kasnije poznatog kao Prodigy. Ne, nije Keith Flint, hvala na pitanju. Njegov protivnik Kaol Uno ušao je u borbu kao debeli favorit, budući da je u to vreme bio jedan od najboljih UFC boraca u lakoj kategoriji. BJ Pen je tad bio potpuno nepoznati mladi borac sa dve pobede u isto toliko borbi. Procenivši da može da dopusti sebi malo zabave protiv daleko neiskusnijeg protivnika, Uno je započeo borbu letećim šutem od koga se Pen uspešno odbranio. Pre nego što je publika ponovo sela na dupeta, Pen je inicirao kontru s dva krošea koji su razbili Unov gard da bi ga desnim aperkatom pogodio u glavu. Uno se smandrljao uza žicu a Pen je skočio na njega i počeo da ga ukiva desnicom. Izgledalo je kao da pokušava da Unovu glavu pesnicama protera kroz žicu. Stigao je da ga udari jedno pet puta za sekundu i po koliko je trebalo sudiji da ga razdvoji od obeznanjenog Kaola Una, kome su verovatno preseli leteći šutevi za ceo život. Pen je ustao, poklonio se razularenoj publici i izašao iz ringa. Jeb’o proglašenje, jeb’o publiku, odo’ ja kući. BJ Pen je nastavio karijeru u UFC jako uspešno, postao je šampion u nekoliko težinskih kategorija, pobeđivao najbolje borce uključujući legendarnog Meta Hjuza i generalno zasluživao svoj jedinstveni nadimak. Kaol Uno je nastavio karijeru u Shooto federaciji uz Riksona Grejsija i, koliko znam, nije mu se više dešavalo da ga neki anonimus istrese iz gaća.        

Igor Vovchanchin vs Francisco Bueno

http://www.youtube.com/watch?v=2dWalm7RpxM

A sad malo PRIDE. Japanska federacija doprinela je popularizaciji otvorene borbe u velikoj meri. Pravila su bila pomalo drugačija od onih u UFC-u, prvenstveno zbog borbi u ringu umesto u oktagonu, a potom i zbog dozvoljavanja ful kontakta na ležećem protivniku. Jedino su bili zabranjeni laktovi u parteru, jer kad laktovi prorade ring pliva u krvi a vrlo retko završavaju borbu. Junak ranih dana PRIDE federacije je ukrajinski borac iz naslova. Priča se da u Vovčančinovom rodnom gradu zvone zvona na crkvi kad god se sazna da je ovaj loše raspoložen, kako bi mu se sugrađani sklanjali s puta. Ovaj ne mnogo visok ali veoma snažan borac dokazao se kao krajnje ozbiljan igrač u borbama PRIDE federacije, prvenstveno zbog neverovatne snage udaraca, naročito desnice. Nigde nije uspeo da istovremeno oduševi i utera strah u kosti kao u ovoj kratkoj borbi. Bueno je ušao u borbu relativno lagodno misleći da će da anulira Igorove udarce kad ga dovede u parter. Odmah po početku Igor je krenuo da juri Buena po ringu da bi ga saterao u ćošak. Bueno je više nasumično ispalio desni direkt koji je Vovčančin delimično izvrdao ali i dobrim delom primio. Udarac kojim je razgnevljeni Igor odgovorio je sad već čuveni izvrnuti desni kroše, toliko jak da je izbrisao Buenov zdravstveni karton iz baze podataka i poslednja mu četiri statusa na Fejsbuku. Bueno se isključio na nogama ali je napravio takvu facu da se Igor još više iznervirao te ga je udario u padu. Jedno tri puta. Što je otprilike kao sečenje grana sa drveta dok ono još pada. Svi gledaoci su otkačili, među njima i brojni borci u PRIDE-u i salom se prolomio urlik oduševljenja, manje iz divljenja a više iz straha da Igor ne siđe u publiku i tamo zadovolji svoj nagon za prebijanjem ljudi. Bueno je šljepio na pod kao mokro ćebe dok su mu najmiliji već birali sliku za umrlicu, Igor je odradio svoj pobednički shadowboxing i od tada su ga borci izvrdavali kao Čibi majora Gašpara, sve do CroCopa. Bueno se nije pojavljivao u spotlightu i danas verovatno od posledica Parkinsona svrši par puta kad god ode u WC na kratko.

Bass Rutten vs Frank Shamrock III

https://www.youtube.com/watch?feature=player_embedded&v=PMDd6QrfC9k#!

Ovo je jedina borba koja ne pripada dvema najjačim ligama u MMA. Ovog puta, u pitanju je Pancrase, stecište uglavnom japanskih boraca, sa izuzetkom dvojice majstora iz naslova. Ruten je holanđanin, jedan od najboljih udarača u MMA svih vremena i jedini čovek zvani Sebastijan koji zavređuje i trunku strahopoštovanja (Švajnštajger ga ne zaslužuje, Leb još manje, osim ako ne uđe s kolima u ring). Uz to, šoumen i faca kakva se retko rađa među borcima. S druge strane, Frenk Šemrok je burazer veterana MMA Kena i jako dobar rvač i borac u parteru. Pravila u Pancrase organizaciji su zabranjivala udarce pesnicom, gaženje i degažiranje u glavu. Kako su dva nejapanska borca bili daleko bolji od ostatka škvadre, često su se sretali, a većina njihovih borbi se završavala scenom Frenka Šemroka kako se ležeći drži za džigericu pošto ju je Bas Ruten izvalio iz ležišta. Ali ovaj put je bilo drugačije. Videvši da ga je Ruten ščepao za nogu i da ne može da se oslobodi, Šemrok je smislio plan koji zahteva ili apsolutno odsustvo centra za razmišljanje ili Marsove satelite Fobos i Deimos umesto testisa.

Počeo je da provocira čoveka koji mu je držao nogu na sekundu od otvorenog preloma.

Videvši da Frenk počinje da se izmotava, Bas je krenuo da ga šaketa umesto da mu savije stopalo pod neprirodnim uglom dok koska ne frcne napolje. Posle svakog primljenog udarca Šemrok je slagao sve blesavije i luđe grimase. Te „Baba daj glavu“ te „Srđan Todorović palaca jezikom“ te „Čkalja glumi srčani udar“. Pošto je izveo „suzne oči Ivana Bosiljčića“, holanđaninu je pukao film, stegao je šaku i odvalio Frenka snajkom posred suznih očiju Ivanovih. Sudija je u momentu prekinuo meč i  dao Bassu crveni karton. Borba se nastavila na nogama gde se Frenkovo oko toliko nadulo da se Bas verovatno osećao više kao mesar nego kao borac, dok je iz Frenkove perspektive borba izgledala kao pogled iz vagine bodibilderke kojoj neko pokušava da izvede abortus pesnicom.  Frenk je borbu završio sa višestrukim frakturama, bez pola glave ali sa mudima veličine sisa Lolo Ferari. I izgubio je.

Antonio Rodrigo Noguiera vs Bob Sapp

http://www.youtube.com/watch?v=V6fp5ONBDAw

Kad već pričamo o testisima, treba ih imati pa stati na crtu protivniku duplo težem od sebe. To je uradio Nogera, u daljem tekstu Minotauro. Njegova priča je krajnje interesantna i dramatična. Minotauro se rodio kao jedan od blizanaca (i mlađi Nogera, Rogerio, je MMA borac) i živeo je spokojno do svoje desete godine kada ga je udario kamion i slomio mu otprilike svaku kost u telu. Bio je u komi tri nedelje i skoro godinu dana u bolničkom krevetu dok su ga sastavljali. Lekari su procenili da nikada neće prohodati. Ipak, ne samo da je uspeo, već je postao jedan od najlegendarnijih boraca u MMA. Budući da su mu se srasle kosti kalcifikovale, naročito lobanja, Minotauro je sposoban da trpi najjače udarce bez da ijednog trenutka izgubi fokus. Dodajte na to vrhunsku veštinu u BJJ, kardio i snagu volje i dobićete šampiona u teškoj kategoriji u najkompetentnijoj konkurenciji ikad. Bob Sap je, s druge strane, u PRIDE došao isključivo zahvaljujući japanskoj fascninaciji borbama čudovišta (Godzila, Moćni Rendžeri i slično). Bivši američki fudbaler, ova strvina od 160 kilograma mišića probila se do izazivača šampiona mlateći gorila stilom nesrećne japance triput manje od sebe za manje od minuta, da bi na konferencijama za štampu i dalje šištao kao Stane Dolanc kad odnese Titu hitnu depešu na peti sprat. Borba je bila takva da je rezultat mogao da varira od nerešenog do istrebljenja života na Zemlji. Odmah po gongu Minotauro je krenuo na Sapovu nogu, na šta je Zverka reagovao tako što ga je obuhvatio oko struka, podigao i omlatio ga glavom o parapleks potezom od koga bi Vince McMahon doživeo tri orgazma odjednom. Udarni talas koji je izazvao registrovao je japanski seizmološki zavod, koji inače ne beleži ništa ispod 5 stepeni Rihtera. Da je bilo ko drugi bio u pitanju, još uvek bi vadio sopstvenu glavu iz dupeta. Ovako, Minotauro je nastavio borbu kao da ništa nije bilo i istrpeo još dva minuta Sapovog iživljavanja nad njim. Posle toga, govedo se umorilo i samo je leglo na pod gde ga je Minotauro sačekao kao ajkula ronioca i minut kasnije mu izvukao ruku u armbar. Ova borba je jedan od retkih prizora gde je muškarcu dozvoljeno da plače, ali samo ako gleda prvi put. Ništa se ni posle ove borbe nije izmenilo, Sap je nastavio da glumi gorilu i mlati jene a Minotaurovu dvogodišnju dominaciju teškom kategorijom prekinuo je jedan dežmekasti Ruja iz sledećeg pasusa.     

Fëdor Emilianenko vs Kevin Randleman

http://www.youtube.com/watch?v=9FFhsCukEwg

Fjodor Emilianenko (ne Fedor, Fjodor kao Dostojevski) je ušao u PRIDE kao već podosta ostvaren borac iz RINGS federacije, ali niko nije očekivao njegov munjevit uspon do najboljeg superteškaša za tri borbe i ostanak na tom mestu još dugo vremena. Kombinacijom snage, tehnike i genijalnog pozicioniranja u ringu Fjodor je uspeo da pobedi čak i Minotaura tako što mu je pola sata radio fejslifting zglavcima. Veština koje je Fjodor majstor se zove Sambo, skraćenica za samoodbranu bez oružja, napredni sistem borbe koji uzima najbolje iz svih borilačkih veština. Jedan od nama poznatih majstora Samba je violinista Stefan Milenković. Njegov protivnik Kevin Randelman je kanadski rvač sa izgledom bića nastalog u redaljci konja, vola i King Konga na jednoj ženi. Uglavnom, nešto što bi Stormfrontovci zamišljali kad bi ih pitali čega se najviše plaše. Najblistaviji trenutak u njegovoj karijeri je ukivanje u zemlju tada nezaustavljivog CroCop-a i verovatno prva polovina ove borbe. Posle ranog obaranja od strane Randelmana, Fjodor se osovio na noge, ali je dao kanađaninu da mu dođe s leđa. Nazvati potez koji je usledio supleksom je isto što i otići u Kraljevo i reći da im se desilo blago podrhtavanje tla. Jako glupo i jako neadekvatno istovremeno. Randelman je obuhvatio Fjodora, digao ga i razmahnuo njime lučno iz sve snage odlepivši se od zemlje. Fjodorova glava je opisala savršen polukrug da bi se težina oba borca u punom ubrzanju sručila na njeno teme, aktiviravši sve auto-alarme u krugu od pola kilometra. Pad je bio toliko jak da se zaposlenima u prodavnici Rudo lice pretvori u $_$  kad god pomisle na njega. Novinari kraj ringa su već počeli da smišljaju epitafe tragično nastradalom ruskom borcu sa sve procenama kad će ponovo da prohoda, kad se Fjodor prignuo, obrnuo u dominantnu pozu i počeo da mlati Randelmana preko uva. Ne želeći da ima karfiol na mestu ušne školjke, kanadski borac je digao ruku da se odbrani, što je Fjodor iskoristio tako što je izvukao kimuru na Randelmanovoj podlaktici i tako ga naterao na predaju u roku od 45 sekundi posle ateriranja na sopstveno teme. Ding-ding i kraj. Posle ove borbe svi su počeli da sumnjaju u Fjodorovo ljudsko poreklo, smatrajući da je u pitanju kiborg iz staljingradske laboratorije poslat iz budućnosti da ubije američkog predsednika Džastina Bibera dok je ovaj još dete. Rus je nastavio svoju vladavinu uništavajući borce  sve do kraja PRIDE lige, kad je trebalo da se ugleda na Slavka Banjca i ode u mirovinu dok je na vrhu. Što se Randelmana tiče, veće poniženje je doživeo kad je borac iz sledećeg pasusa došao da se bori s njim obučen kao Super Mario. I pobedio ga.    

Kazushi Sakuraba vs Royce Gracie

http://www.youtube.com/watch?v=elmYSNx7aXY

Velika zasluga PRIDE federacije je što je kombinovala uzbuđenje otvorene borbe sa šouom japanskog profesionalnog rvanja. Doduše, to je imalo cenu, i to nimalo naivnu: dobar deo boraca bili su profesionalni rvači, ekstremno popularni u Imperiji ali ni prineti po veštini profesionalnim borcima. U uvodnoj borbi prvog turnira recimo, jednog od najboljih boraca svih vremena, Riksona Grejsija, sačekao je najpopularniji japanski pro wrestler Nobuhiko Takada i izgubio borbu za par minuta. Da je pobedio, PRIDE bi se ugasio te večeri, ali jedno vreme wrestleri su bivali prihvaćeni kao nužno zlo za privlačenje publike. Sve do pojave Kazuši Sakurabe. Ono što je on uradio niko nije pre niti će posle. Naime, Sakuraba je došao iz profesionalnog rvanja, odmah izazvao porodicu Grejsi i pobedio ih četvoricu, jednog po jednog. ’Ajde što ih je pobedio, već je to tako ležerno uradio kao da je u pitanju porodica Popadić (Boba i Dragiša bi pali odmah, Saša bi se držao neko vreme). U lokalnim okvirima nešto slično bi se desilo kad bi Stojke Ružna Prošlost izazvao Palmine Tigrove na kikboks meč i sve ih redom zaključno sa Palmom preskočio k’o skakavac busiku. Naravno, Sakuraba je postao nacionalni heroj Japana i obožavan do nivoa polubožanstva od strane uprave PRIDE-a, budući da im je spasao posao. Najčuvenija njegova borba je bila sa do tada neprikosnovenim Rojsom Grejsijem. Ipak, budući da je shvatio da ne može da bude heroj u toj priči, Rojs je prihvatio ulogu negativca i počeo da postavlja uslove za koje je mislio da mu idu u prilog. Za početak, da borba bude bez vremenskog ograničenja. Svi japanci i njihova tetka su se digli na noge u negodovanju, ali Sakuraba je bez okolišanja prihvatio sve uslove koje je Rojs zahtevao. Borba koja je usledila ući će u istoriju kao jedna od najdužih i najuzbudljivijih ikad. Sakuraba je, za razliku od ogromne većine svojih kolega iz puroresu branše, imao više nego adekvatne veštine u ringu a kardio mu je bio na nivou nezemaljskog. Nadigravao je Rojsa u njegovoj igri po njegovim pravilima, u toj meri da je u jednom trenutku počeo da ga šljepa po dupetu. I tako punih osamnaest rundi ili devedeset minuta (runde su po pet minuta). Jedan celovečernji film. Na kraju Rojs nije uspeo da ustane iz svog ćoška i pobeda je pripala Sakurabi. Sakuraba je dotakao zvezde a čast brazilaca je vratio sledeći borac, pobedivši japanca po jednom za svakog poraženog Grejsija.

Wanderlei Silva vs Kazuyuki Fujita

http://www.tapoutlive.com/media/732/Wanderlei_Silva_vs_Kazuyuki_Fujita/

Videvši da je BJJ već neko vreme pročitana veština, brazilci su rešili da dodaju malo udaračke snage superiornoj disciplini u parteru i tako su stvorili shootboxing ili  kraće chute. Osnova ove veštine je paralelno treniranje brazilskog džiudžicua i Muay Thai-ja, iliti tajlandskog boksa. Time su borbe shootboksera postale daleko atraktivnije za gledanje a oni sami mnogo efikasniji protiv čistih udarača ili čistih rvača. Jedan od vrhunskih predstavnika ove veštine je Vanderlei Silva, poznat pod nadimkom Axe Murderer ili Dželat. Ono što je najčudnije u vezi sa njim je da je van ringa u pitanju najpristojniji i najfiniji čovek na svetu, idealan otac i muž, iako izgleda kao višestruki osuđenik. Čim uđe u ring kao da mu se okrene grebenasta s nule na jedinicu i postaje zastrašujuće agresivan borac koji ne staje dok ne vidi svog protivnika uništenog. Posebna poslastica su mu kolena iz tai klinča u sekutiće i gaženje protivnika na podu. U poluteškoj kategoriji tri godine mu niko nije mogao ništa. Kazujuki Fudžita je stekao ime Gvozdena glava zbog količine kazne koju može da istrpi a koja se graniči sa Minotaurovom. Govorim o čoveku koji kolena u glavu jede za doručak. Njih dvojica su se sreli na otvorenom turniru, gde je Silva ušao kao zamena za povređenog Fjodora Emilijanenka. Ono što su gledaoci očekivali je scena slična onoj kad Thor odvali Mjolnirom u štit Kapetana Amerike, samo sa ljudima umesto oružja. I tako nešto su i dobili. Batine koje je Fudžita dobio te večeri bile bi dovoljne da pola Jelen Super lige ode na bolničko lečenje. Sa sve rezervama, trenerima i fizioterapeutom. Silva ga je bukvalno šutirao po ringu kao krpenjaču jedno par minuta, odbranio se od pokušaja zahvata u parteru i ponovo na nogama ulubio Fudžitinu glavu za par centimetara šutevima. Dragojević je smislio izraz „puna bulja šimika“ specijalno za ovu borbu. Sudija se verovatno sažalio na Fudžitinog rekonstruktivnog hirurga (ima ličnog) pa je prekinuo meč posle pedesetog neodgovorenog udarca. Dželat je prošao dalje ali ne daleko, jer ga je sačekao gore pomenuti CroCop i šutem mu otvorio glavu, što ga je skrenulo u silaznu putanju. Fudžita je nastavio da testira limite sopstvene izdržljivosti i guta kolena do meča sa Alistarom Overimom u kome je konačno bio nokautiran potezom koji sam dotad video samo u Tekkenu.      

Quinton „Rampage“ Jackson vs Ricardo Arona

http://www.youtube.com/watch?v=P_HKy1d4M0I

Američki borci nisu retkost u PRIDE ligi i dosta su cenjeni zbog veštine ili hrabrosti s kojom ulaze u borbe. Ne i Rampage. Osnovna njegova odlika je ogromna sirova snaga uz pomoć koje mlati protivnike o ring kao pasuljevinu. Uz to, čovek je budala galaktičkih razmera i ima gomilu gafova po kojima ga nadilazi samo kolega Čarls „Ludi Konj“ Benet. Najljući rivalitet ovaj borac je imao sa Dželatom Vanderlei Silvom ali je oba puta koliko su se sreli u PRIDE završio na podu sa dvadesetak rupa od kolena u predelu glave. Rikardo Arona je u to vreme bio jako dobar borac, u vrhu ponude poluteške kategorije. Neko poput njega bi u UFC napravio haos ovih dana, ali je tad imao mnogo luđe i veštije ljude od sebe za protivnike. Uglavnom, borba je krenula s Rampageom koji primenjuje taktiku gorepomenutog P. Đorđevića na Aroni da bi ga ovaj doveo u parter i ležeći na leđima obuhvatio nogama preko ramena i leđa. Rampage je bio svestan da ima jako malo vremena pre nego što ga Arona udavi nogama i uradio je krajnje jednostavnu ali nimalo laku stvar. Osovio se na noge, podigao čoveka svoje težine iznad glave i omlatio ga o zemlju izbivši mu iz tela sve slobodne molekule, polio vakcinu i sećanje na zadnja tri seksualna odnosa. Kao da to nije dosta za ceo život, a kamo li za jedan meč, Rampage je dodao još par udaraca dok ga sudija nije odvukao sa nesrećnog Arone. Ovaj nokaut mnogi su proglašavali najboljim u PRIDE deceniji, a konkurencija je povelika. Rampage je po kraju japanske lige prešao u UFC gde se konačno osvetio Dželatu i počeo karijeru glumca pored jednog Liama Nisona u A-Timu. Arona je nastavio da se bori ali i tih par puta kad sam ga ponovo video u spotlightu, našao se s pogrešne strane nokauta.    

Mauricio „Shogun“ Rua vs Quinton „Rampage“ Jackson

http://www.youtube.com/watch?v=HURawqwJJx4

Još jedan vrhunski predstavnik shootboxing-a u PRIDE-u a i kasnije je takođe brazilac, Maurisio Rua. Za razliku od divljeg i zastrašujućeg Silve, Šogun je bio jako mlad, tek dvadesetak godina, i posedovao je harizmu zvezde. Ali samom harizmom se ne dobijaju borbe. Zato je Šogun bio jedan od najagresivnijih i tehnički najnaprednijih udarača u takmičenju. Uz to, imao je skoro neograničen kardio koji mu je omogućavao da ne prestaje s napadima dok sudija ne prekine meč i  najbolji finiš u parteru sa trejdmarkovanim gaženjem i šutiranjem u glavu. Većina njegovih borbi protiv japanaca je bivala ograničena uglavnom otpornošću njegovih protivnika na udarce. U porbu protiv Rampage-a je ušao dodatno motivisan da osveti poraz svog brata Murila „Nindža“ Rue. I ne da je uspeo u tome. Od samog početka se vidi koliko je Šogun ušao spremniji i motivisaniji u borbu. U prvih pola minuta izbombardovao je Rampage-a pesnicama, stopalima i kolenima u toj meri da je ovom nešto puklo u abdomenu. Ostatak borbe Rampage je proveo zaklanjajući se od sve jačih i preciznijih udaraca da bi minut kasnije završio na podu fasujući Šogunova stopala u glavu. Ne želeći da skrivi novog Majkla Džeksona po broju operacija na licu, sudija je prekinuo meč. Nikada se nije desilo da Rampage bude tako temeljno nadigran i izdominiran kao tad od strane borca koji je jedva prešao dvadesetu. Šogun je nastavio svoj pobednički niz koji je kulminirao osvajanjem Prajdovog turnira sa samo 22 godine a i danas se bori s priličnim uspehom u UFC.    

Alexander Emilianenko vs James Thompson/ Ricardo Morias

http://www.youtube.com/watch?v=xta1OwA7cd8

Prezime vam je poznato, i jeste, Aleksandar je Fjodorov burazer, i sam impozantna figura iako ne tako vešt kao brat mu. Ipak, postao je krajnje prepoznatljiv posle dve borbe koje je završio za vreme koje treba osrednjem atleti da istrči sto metara. Prva borba sa ogromnim nabildanim australijancem Tompsonom je najkraća borba u istoriji Prajda i trajala je jedanaest sekundi. Daleko zanimljivije od borbe je bila najava boraca i staredown, jer se Kolos Tompson u svom debiju tresao od treme kao mikser za neskafu uključen na prazno, dok je Kosač (nadimak po zastrašujućoj tetovaži preko leđa) to provalio i staredown proveo iskopavajući rudno blago Zimbabvea iz nosa. Kako je gong udario, Tompson se zaleteo kao bikčina u staklaru i natrčao pravo na Kosačevu pesnicu. Momentum ubrzanja je ipak odradio svoje i Emilianenko je pao ali se ubrzo podigao i krenuo da čašćava Tompsona pesnicama u bradu i iza ušiju. Pet sekundi kasnije, Tompson je geknuo na leđa a sudija je prekinuo borbu. Srećom te ovaj prvobitni neuspeh nije odvratio Tompsona od daljih borbi, jer bismo onda ostali uskraćeni za nenormalan meč između njega i Fudžite, koji jeste izgubio ali tek posle neverovatne razmene udaraca. S druge strane, Rikardo Mutant Morajas je borac izrazito zastrašujućeg izgleda sa svoja preko dva metra visine i licem kojim babe plaše nevaljalu decu. Aleksandar je borbu pre toga izgubio nokautom i bio je čvrsto rešen da izjednači. Odmah pri početku, kada svaki normalan borac baci žob da isproba protivnika, Kosač je odvalio Mutanta 1-2 kombinacijom koja ga je vidno uzdrmala. Videvši da mu je put otvoren, Rus je krenuo da delje ogromnog protivnika krošeima u glavudžu dok se ovaj nije srondačio na patos kao džak krompira od dva metra. Za to vreme gledaoci su imali utisak da gledaju manje borbu a više rušenje neke visoke zgrade sa dve kugle istovremeno. Na štoperici je prošlo petnaest sekundi, a Aleksandar Emilijanenko je zakazao tetoviranje Rikardove face da njome plaši ljude koji mu duguju pare.  

Mirko „Cro Cop“ Filipović vs Alexander Emilianenko

http://www.dailymotion.com/video/x4p4ut_pride-mirko-crocop-vs-aleksander-em_sport

Ma koliko se to nama ne dopadalo, jedan od najlegendarnijih boraca u MMA je rodom iz Hrvatske. Mirko Filipović je još u K-1 kikbokserskoj ligi važio za paklenog udarača, ali je pravi zenit svoje karijere doživeo u Japanu. Ovom specijalcu i bivšem poslaniku u hrvatskom parlamentu specijalnost je bio levi hajkik u glavu snage uporedive sa Tajsonovim desnim direktom iz zlatnih dana. Za jednog superteškaša CroCop je bio zapanjujuće brz i imao je savršenu odbranu od obaranja u parter. Naravno, publika ga je obožavala jer im je priređivao ugođaj najsličniji ŽKVD filmu (mada ga ne voli baš). Pod CroCopovim udarcima i šutevima padali su borci kao jonski stubovi kad ih Pera Detlić iskljuca. Bob Sapp je dobio slomljenu orbitalnu kost na lobanji, Igoru Vovčančinu su pomereni vratni pršljenovi jedno metar na levo, a ludi pop meksikanac Dos Karas II je doživeo krštenje nogom. Na putu ka izazivanju šampiona Fjodora Emilijanenka ostao je samo njegov zadnji šef- Feđin brat Aleksandar. Ovu borbu su s pravom zvali sukobom žandara i krimosa, samo niko nije mogao da smisli kako će da CroCop obori daleko višeg protivnika od sebe. Odgovor im je došao par minuta po početku borbe. Nakon što je što izvrdao što istrpeo snažne Kosačeve krošee, CroCop je prešao u ofanzivu i s lakoćom probio staljingradski gard, što Hitler nije uspeo za tri godine okupacije. Posle par primljenih udaraca Emilijanenko je probao da uhvati Crocopa u klinč na šta ga je ovaj nolšalantno bacio na pod poput govanceta. Ubrzo po vraćanju na noge, hrvatski borac je procenio šanse i digao nogu do nivoa stratosfere odvalivši Kosača posred lica. Rus je pao koliko je dugačak a brat Hrvat je završio borbu čekićanjem pre nego što ga je gong prekinuo. Zastrašujući CroCop-ov niz u PRIDE su prekinuli samo Randelman, Minotauro (koji je pojeo više hajkikova nego svi zajedno i ipak pobedio), Mark Hant i na kraju Fjodor koji ga je iz osvete za buraza tukao pola sata bez prestanka. Po završetku PRIDE lige, CroCop je prešao u UFC ali mu se desilo isto što i ostalim šampionima Prajda- nije se adaptirao na nova pravila. A nije Fjodor lud. Najsimboličniji odraz nesnalaženja u novim okolnostima je njegova borba protiv Gabrijela Gonzage koju je izgubio, o ironije, nogom u glavu.  

Don Frye vs Yoshihiro Takayama

http://www.youtube.com/watch?v=sqhKkyRvgjA

Ovu borbu brojni stručnjaci proglašavaju za najbolju u istoriji Prajda. Ne znam koliko bih se složio s tim, ali svakako je najupečatljivija od svih koje sam video i najbolji prikaz TPĐ u istoriji MMA. Don Fraj je američki pro wrestler sa povremenim izletima u MMA, i jedan od četvorice najpoznatijih brkajlija koji su stupili u ring (ostali su Dan Severn, Rob Kaman i Andy Hug). Ne može se podičiti tehničkom savršenošću udaraca, osim paklene desnice, ali je zato u zenitu slave imao muda do patosa. Ta ista muda stavio je u najtešnji procep kada se našao u ringu sa Joši Takajamom, koji mu dođe kao japanski Hulk Hogan napravljen od pudinga od vanile. Već tokom staredowna kroz glavu mu je prolazilo „Šta si to potpisao, Fraj, idiote jedan“ jer je video da je Takajama ogromni blajhani kabadahija sa licem koje se obično viđa u emisijama o evoluciji čoveka. Kako je borba počela, Fraj je lansirao 1-2 u Takajaminu lobanju a onda su se obojica kao po dogovoru dograbili za vratove i krenuli sa taktikom Puniše Đorđevića jedan na drugom. I tako puna dva minuta, samo bambambambam. Sa svakim udarcem japancima u publici lice se sve više ozarivalo da bi na kraju svi pomajmunisali i poskakali sa sedišta. Scena je ličila na neki Warner Brothers crtać gde se samo brkovi i blajhana kosa prepoznaju u oluji pesnica koje pogađaju i pogađaju pravo u glavu. Pošto su napravili kombo od koga su svi tvorci borilačkih video igara dobili prijapizam, Fraj se okliznuo a Takajama ga nabo na koleno i vozdigao ga na noge samo da bi nastavili sa remodelovanjem lica onog drugog. Tek u drugoj rundi Fraj se setio da je planirao da sačeka živ Novu godinu i oborio je Takajamu u parter gde ga je ubrzo ukucao i tako dobio borbu. Najveći šou je ipak bio prizor lica dvojice boraca. Fraj nije izgledao posebno ubiveno, sa izuzetkom rupe u čelu i blago poremećenog fokusa. Ali Takajama je delovao kao žrtva Kabalovog fatalita. Izgledalo je kao da mu se aktivirao air bag u svakom delu lica, azurno plavog i naduvenog kao vagina Bet Feniks. Da se razumemo, nije bio lep ni kad je ušao u ring, ali da nije blajhane kose prepoznavali bi ga po zubnom kartonu. Kasnije se ispostavilo da je tu borbu gledalo više japanaca nego četvrtfinale svetskog prvenstva u fudbalu između Japana i Južne Koreje. Fraj i Takajama su postali medijske zvezde, prvi se pojavljivao u Godzili kao američki general a drugi u suludoj srednjoškolskoj komediji gde je izveo revival ove borbe, samo sa gorilom iz svemira.        

Randy Couture vs Chuck Liddel

http://www.youtube.com/watch?v=TxFhFnPrZlg 

Kada neko krene u UFC turnir u otvorenoj borbi u godinama kada većina boraca kači rukavice o klin, uz to se služeći rvanjem grčko-rimskim stilom, ili je u pitanju ludak ili superheroj. Rendi Kotour je svakako ovo drugo, ne bi ga džabe zvali Kapetan Amerika. Ovaj američki borac je poznat po svojim genijalnim zahvatima kojima protivnike baca u parter i tamo ih dovršava prljavim boksom, takozvani ground and pound manevar. Nešto najsličnije antičkim borcima u pankracionu. U najboljim danima UFC-a je vladao poluteškom i teškom kategorijom, a njegova legenda je započela pobedom nad Vitorom Belfortom, zastrašujućim udaračem čije su borbe retko trajale ispod dva minuta. Čak Lidel je postao poznat kao neverovatno efikasan nokauter, posebno otkad je oborio tada neprikosnovenog Kevina Randelmana. Svojom ogromnom snagom i veštinom udaranja prolazio je kroz protivnike kao krava kroz kukuruz uz pesmu „Lidel Čače udri ih još jače“. Sve dok nije naleteo na Kotoura. U prvom sukobu ova dva velikana oktagona rvač je imao bolji plan i izveo ga je savršeno. Zalepio se uz Lidela kao senka i nije mu dao oko da otvori svo vreme trajanja borbe. Svojom vanserijskom veštinom rvanja i neobičnim stilom udaranja uspeo je da izdominira znatno mlađeg i snažnijeg protivnika i da u trećoj rundi izdejstvuje zaustavljanje borbe, čisto da zapečati trijumf. Kasniji mečevi ova dva borca su se doduše završavali kontaktom Lidelove pesnice sa Kotourovim uvom, na šta bi se ovaj srušio kao marioneta, ali ovaj prvi meč je odličan primer kako dobar plan i iskustvo mogu da prevaziđu mladost i snagu. Kotour se povukao iz UFC posle poraza od Broka jebenog Lesnara i glumio u Expendables (onaj lik što ga zajebavaju za uši), a Čak u poslednje vreme kao da želi da izjednači sve zadate i primljene nokaute jer sve ređe izlazi na sopstvenim nogama iz oktagona.

Scott Smith vs Pete Sell

http://www.youtube.com/watch?v=8saDZwNy0dQ

Pre nego što krenem sa opisom borbe, reći ću vam nešto o najbolnijem udarcu koji možete zadati nekome. Uprkos ustaljenom mišljenju to nije koleno u solarni pleksus, čak ne i noga među prepone. Ne, u pitanju je livershot ili udarac u jetru. Naime, zadatak jetre je, kao što znate, da filtrira sve toksine u čovekovom telu. Kada nečija leva pesnica ili stopalo odvali u predeo s desne strane ispod rebara, svako popijeno piće, svaki ujed ose ili stršljena, svaki otrov ikad unesen u telo, sve se u trenutku iscedi u organizam. Bol je neopisiv, nalik onom koji osetite kada vas neko odvali pajserom u muda samo nekoliko puta jači. Kao nokaut tokom koga ste svesni, ruke i noge otkažu poslušnost a pred očima se ukaže Njegoš koji svira ksilofon go do pojasa. Bas Ruten se kune u taj udarac i razvio ga je do perfekcije. Skot Smit se našao sa pogrešne strane livershota u finalu četvrte sezone rijaliti šoua The Ultimate Fighter. Pit Sel, inače njegov dobar prijatelj, zakačio ga je levim krošeom ispod garda i razvalio mu džigericu i vita rebra. Smit se odteturao do žice sa izrazom neopisivog bola i savio se kao rascvetala vrba. Sel se za trenutak zapanjio na taj prizor, da bi odmah potom jurnuo da dovrši borbu, verovatno već planirajući gde će da potroši pare od nagrade. Te misli je naglo prekinuo Skot Smit izvevši najbolji kambek koji sam ikad video. Skupivši nekako snagu, lansirao je desnicu u luku preko glave i havarisao Selov tok misli za sledećih par minuta. Sel se srušio da broji imaginarne dolare, a Smit odmah za njim, slomljenih rebara ali pobedonosan. I to je bio prvi put posle Minotaura da pobedniku borbe treba duži oporavak i lečenje nego poraženom.   

Anderson Silva vs Forest Griffin

http://www.iviewtube.com/v/139649/ufc-101-anderson-silva-vs-forrest-griffin-highlights!

Nazvati Andersona Silvu najboljim udaračem svih vremena ne bi bilo preterano. Čovek izbegava udarce kao da je u igri Max Payne sa uključenim bullet time i noclip čitom, a u trenutku kada se nečija noga pokrene na šut on je već smislio sledeća tri poteza kojima bi uhvatio nogu, zabo protivnika u špic brade i ukucao ga u zemlju. Uz to ima domet veći nego ruski balistički projektil i preciznost na nivou specijaliste neurohirurgije. Dakle, napasti Andersona Silvu je ravno udaranju pesnicom u zamku za medvede, a odbraniti se od njega je delotvorno kao otvaranje kišobrana dok padaju elektrode. Par boraca je stoga zasnivalo svoju taktiku protiv Silve na lay and pray doktrini: ležali su na leđima i molili se da Silvi meteorit padne na glavu. 

Forest Grifin je iskusni i kao orah tvrdi irski borac, veteran oktagona i akter jedne od najboljih borbi u The Ultimate Fighter-u. Željan da povrati titulu u poluteškoj kategoriji, Grifin se suočio sa Silvom. Tri minuta u prvoj rundi Silva je potpuno opušteno izbegavao sve Grifinove udarce i povremeno ga čačnuo pesnicom. Posle nekog vremena Irac se iznervirao i krenuo u napad na šta je Silva samo napravio par koraka unazad i udario Grifina potezom koji je naizgled primereniji tuči dve sponzoruše u ulici Strahinjića Bana. Opušteni žob desnicom odozgo kao mačja šapa, plus u povlačenju, ali savršeno tajmiran i precizan. Forest se samo srušio na opšti šok svih prisutnih a Silva je odradio Muay Thai ples i otperjao dalje u dominaciju poluteškom kategorijom. I još uvek je neporažen, i tako će verovatno biti dok neko ne precvika reflektor iznad ringa na njegovu tintaru.

Alistar Overeem vs Brock Lesnar

U želji za privlačenjem publike, uprava UFC-a je rešila da napravi nešto slično svom japanskom kontrapunktu i uvede američke pro wrestlere kao MMA borce. Prvi eksperiment u tom pravcu nije prošao baš najbolje, budući da je Mark Ker sastavio Rendžera Skota Smita kolenom u glavu za petnaest sekundi. Doduše, u obrnutom pravcu su stvari delovale malo bolje, budući da je Ken Šemrok bio jako uspešan i kao pro wrestler. Tek, uglavnom, pre par godina UFC je doveo jednog od najimpozantnijih američkih rvača, ogromnog tipa po imenu Brok Lesnar, da se bori u oktagonu. Lesnar, slično svojim kolegama iz branše, osim snage poseduje neverovatnu agilnost i okretnost a kako je iz WWE pokupio zavidne rvačke tehnike, ostalo mu je bilo samo da nauči udaranje. Prvih par borbi je sabio u maniru Boba Sapa, da bi posle poraza od Frenka Mira poradio na tehnici. To mu je uspelo u tolikoj meri da je postao prvak u teškoj kategoriji pošto je Rendi Kotouru rasklimao zube pesnicama veličine nakovnja. No ubrzo je počeo da klizi naniže, da bi se na godinu dana povukao zbog operacije stomaka posle poraza od Kejna Velaskeza. Overim je holanđanin u pasošu, mada ima zajedničke gene sa Krojfom koliko i Robert Mugabe. Borio se u Prajdu u poluteškoj, ali tad je bio štrkljast i tanan kao breza. Crna breza. Po prelasku u K-1 počinje njegovo naglo razbacivanje muskulature te je po potpisivanju ugovora sa UFC izgledao kao Hulk kad bi Brusa Banera glumio Edi Marfi. Samo, za razliku od Lesnara, Overim ima zavidne udaračke sposobnosti, u osnovi je tai bokser i on je bio prvi koji je oduzeo svest Fudžiti kolenom koje je, citat, „pocepalo vazduh na vodonik i kiseonik“, tatic. Borba Overima i Lesnara hajpovana je mesecima, izvodile su se analize, procene, kvote, šta sve ne. U obzir je uzimana i Overimova porodična situacija, Lesnarovo postoperativno stanje, svi mogući i nemogući činioci koji bi imalo mogli da utiču na ishod. Sama borba je trajala malo preko dva minuta, na opšte razočarenje. Pošto Lesnar nije uspeo da nadjača Overima i baci ga u parter, holanđanin je lansirao levu potkolenicu u nezaštićenu jetru silinom dovoljnom da običnom čoveku bubrezi izlete na leđa. Lesnar je napravio grimasu bola u svakoj postojećoj ćeliji i složio se na parket da bi ga Overim ubrzo izboksovao u prekid. Epilog ove borbe nije bio dobar ni za jednog njenog učesnika. Overim je dobio doživotnu suspenziju zbog korišćenja steroida, a Lesnar se vratio u WWE gde anabolike jedu kašikom. Od bagera.   

I van konkurencije:

Muhammad Ali vs Antonio Inoki

http://www.youtube.com/watch?v=quQazKRAZYs

Ova borba je jedan od najgorih MMA mečeva svih vremena, ali pokazuje da je sva ludost ovoga sveta došla iz Japana. Antonio Inoki je kombinacija Džona Vejna i dva Brusa, Brus Lija i Brusa Kempbela. Sedamdesetih je bio najveća zvezda japanskog profesionalnog rvanja, nezaboravljen od strane japanske raje i 40 godina kasnije. U jednom trenutku tokom svoje vladavine poslao je pismo izazova Muhamedu Aliju da se ogledaju u borbi boksa protiv rvanja. Ali je primetio da su pravila smešna, jer je Inoki mogao da šutira i izvodi zahvate, ali je takođe primetio šest miliona dolara honorara i spakovao kofere na brzinu. Prijehavši u Japan, Ali se na konferenciji za štampu sprdao sa Inokijevom bradom (istini za volju, Inoki je imao bradu kao Voltron), pominjao osvetu Perl Harbora i šta sve ne u za sebe tipičnoj tiradi. Kad su se kamere ugasile Ali je prišao Inokiju i zapitao ga kada će da rade probu borbe i koreografiju. Beli pogled kojim je Inoki uzvratio naterao je Alija da sa užasom shvati situaciju u kojoj se našao.

Inoki je planirao da se bori za ozbiljno.

Pošto je bilo kasno da izvuku dupeta iz cele priče, Alijevi ljudi su se okupili s namerom da izmene pravila koliko-toliko u korist svog pulena. Jedino su uspeli da ionako nenormalna pravila učine još nenormalnijim. Iako nema zvaničnih zapisa o tome, najbitnija izmena je bila da je Inoki smeo da šutira Alija samo ako mu je jedno koleno na podu. Druga bitna izmena je zabrana uvođenja robota u obliku džinovske hobotnice koji će u pauzama između rundi da analno siluje pipcima nasumično izabrane gledaoce. Elem, čim je borba počela, Inoki se bacio na pod i krenuo da bombarduje Alijeve noge najsmešnijim šutevima ikad. Ali je više zbunjen nego povređen posmatrao kako japanac pravi budalu od obojice i na svaki pokušaj da se približi dobijao cevanicu u koleno. Posle petnaest rundi, Ali je promašio svih šest udaraca dok je Inoki zadao otprilike dvadeset pet hiljada šuteva u šampionove noge i izgulio koleno do čašice tarući ga o patos. Kao posledica ove borbe, Muhamed Ali se i danas trese na samu pomisao, Inoki je dobio sopstveni anime a japanski narod je stekao moralnu obavezu da se izvinjava za sve osim za analno silovanje pipcima, kad je obično već kasno.