Top 9 (+ 2) R- rated filmova po stripu (a da nije Deadpool)

 

Ovu 2016. godinu je, osim masovnog odlaska slavnih ličnosti sa ovoga sveta, obeležio zanimljiv zaokret u industriji filmske zabave. Vinovnik gorepomenutog zaokreta je prvi film po stripu sa oznakom R koji je uspeo da pohara filmske blagajne, zaradivši za prvi vikend više nego njegovi PG rođaci iz Marvela i DC-a. U pitanju je, naravno, Deadpool, beskompromisno zabavan, neobuzdan i krajnje uspešan, iako je rađen sa budžetom ravnim honoraru Robert Downey Jr-a za Avengerse. Po filmu. Činjenica da jedan stripovski film koji nije prilagođen deci žari i pali po bioskopima naterala je čelnike Fox-a da razmisle o promeni demografije za neka svoja naredna dela, te ćemo izgleda konačno gledati R-rated film o Wolverine-u.  U toj opštoj atmosferi pohvale za Dedpulove avanture, nemali broj ljudi je izjavio nešto poput "Hvala (upišite nadležno više biće, božanstvo ili polni organ u skladu sa vašim opredeljenjem u dativu jednine) da se neko setio da snimi film po stripu za odrasle!" Rumeni karton, marš na tribine. Puliša jeste prvi stripovski film sa oznakom R koji je razbubecao blagajne, ali daleko od toga da je prvi takav film ikada snimljen. U redovima koji slede, vaš autor će vam predstaviti izbor R-rated filmova po stripu vrednih gledanja i pored upitnog kritičkog i finansijskog uspeha.  

Conan the Barbarian (John Millius, 1982.) 

Ovaj film, rađen po stripovanim novelama Roberta E. Hauarda, vinuo je do tada potcenjivanog i ismejavanog bodibildera do statusa superzvezde. Arnold Švarceneger glumi Konana, Simerijanca kome kao detetu čarobnjak Tulsa Dum ubija roditelje a njega odvodi u ropstvo, gde provodi dvadeset godina okrećući točak kao konj iz Rakićevog Dolapa a zatim još nekoliko boreći se kao gladijator. Osvojivši slobodu, okuplja grupu boraca, grabi mačekanju i kreće u totalnu osvetu. Zahvaljujući Milijusu i Oliveru Stounu (stari desničari) koji je pisao scenario, Konan je postigao nivo epskog i muževnog  dotad neviđen. Atmosfera zasnovana na priči, ambijentu i muzici je bila tako upečatljiva da je nije pokvario ni glavni junak sa teškim austrijskim akcentom i koordinacijom pokreta šlogiranog  pavijana. Konan je stekao ogromnu popularnost, te su usledile serije strip izdanja (Dečje Novine  su nam ih poklonile na ekskurziji u prvom razredu osnovne škole, zajedno sa Punisherom i nindža romanima, briljantan potez), a ubrzo i nastavak Konan Uništitelj, crtana serija, igrana serija, reboot iz 2011. sa Kal Drogom, nekoliko video igara i još jedan nastavak najavljen za ovu ili narednu godinu u kojem se Arnold Švarcvaldbreger vraća kao kralj Konan.
Trenutak "okej, ovo nije za decu": Tulsa Dum savršenim bekhendom odvaja glavu Konanove majke od tela, glava se u padu sudara sa Konanovim ramenom.

The Crow (Alex Proyas, 1994.)

Vrana bi bila samo još jedan ivičasti film devedesetih, da nije bilo par stvari. Prva je izvanredna mračna, gotska atmosfera koja uvlači gledaoca, a drugo nesrećna i prerana smrt glavnog glumca Brendona Lija, sina čuvenog majstora borilačkih veština Brusa Lija. On tumači Erika Drejvena, muzičara kojem za Noć Veštica kriminalci upadaju u stan, obeščaste verenicu i ubiju ih oboje. Godinu dana kasnije, uz pomoć vrane Erik oživljava, navlači mantil i kreće u totalnu osvetu™.  Ovako mračan i nasilan film je još i ublažen poredeći sa stripom, u kojem je Erik potpuno ambivalentan i beskrupulozan lik, dok je u filmu moralni stožer. Kako bilo, Vrana je i sada aktuelna franšiza, posle brojnih nastavaka i skorašnje priče o rimejku. Postoji čak i ulična tabačina za PSX1, Crow: City of Angels.
Trenutak "okej, ovo nije za decu": Prvi kadar, kamera prelazi preko mračnih krovova, kiša pljušti, zgrade gore, ne Doroti, definitivno nismo više u Kanzasu.

Blade (Stephen Northington, 1998.)

O tretmanu afroameričkih superheroja je već govoreno više puta, stoga je Blejd bio više nego prijatna promena u momentu kad se pojavio, a bogami je i sad. Dakle, Erik Bruks takođe znan kao Blejd je danpir, mešanac vampira i čoveka sa svim vampirskim prednostima i nijednom manom, osim krvožeđi. Sa svojim kompanjonom Vistlerom, Blejd lovi vampire koji koegzistiraju u labavoj zajednici sa ljudskom vrstom. Jedan od vampira, Dikon Frost, odmeće se od svojih nadređenih i sprema ritual za prizivanje La Magre, drevnog vampirskog boga, čijim dolaskom bi se cela planeta pretvorila u globalnu klanicu. Iako je snimljen pre masovne popularizacije filmova po stripu (što je vezano za izlazak X-Men i Spajdermena koju godinu kasnije) Blejd postiže značajan uspeh, zavređuje dva nastavka od kojih je Blade II daleko superiorniji a Blade Trinity uspeva da sahrani franšizu. Tajming izdavanja učinio je da je Blejd na neki način spasao filmove po stripu (pošto su ih Betmen i Robin zakopali godinu dana ranije) i započeo popularizaciju Marvelovih strip junaka.

Trenutak "okej, ovo nije za decu": Opet prva scena, vampirska žurka, umesto vode iz prskalica kreće krv.

Sin City (Robert Rodriguez, Frank Miller, Quentin Tarantino, 2005.)

Izraz "grafička novela", iako užasno rogobatan, služi kao imenitelj stripovima sa izrazito nedečijim literarnim predloškom.  Jedan od najčuvenijih autora grafičkih novela je Frenk Miler, koji je udahnuo nov život Betmenu sa Year One i Dark Knight Returns i napisao još dobar broj originalnih dela, među kojima je i Sin City. Ovaj omnibus od tri priče pune nasilja, opscenosti, psihopatije, krvčine i nasilja (jeste, dvaput) filmovao je Robert Rodrigez u saradnji sa samim Milerom i Tarantinom koji je režirao scenu u kojoj Dvajt krsti Džeki d Boja u WC šolji. Stilizacija i manir dijaloga iz stripa su zadržani, tako da je Sin City suluda kombinacija brutalnosti, romanse i melodrame u crno-belom, poput filma o Filipu Marlou koji je režirao Skorseze 1930 i neke. Vrhunska glumačka ekipa ostvarila je neverovatne uloge, posebno Miki Rurk kao Marv i Ilajdža Vud kao jezivi ubica Kevin. Produkciju nastavka odložila je smrt dvoje glumaca iz originala, da bi The Dame To Kill For izašao tek prošle godine i naišao na jednoglasno "meh" kod kritike i publike.

Trenutak "okej, ovo nije za decu": Prva scena sa Marvom u kojoj drobi ljude kao bajat hlebac.
    

300, (Zack Snyder, 2007.)

Sredina dvehiljaditih je bila dobro vreme za adaptacije Frenk Milerovih vizuelnih novela (i ne samo njegovih, ali o tom kasnije). Posle savremene priče o Gradu Greha na red je došla 300, slobodna interpretacija legendarne antičke bitke kod Termopila u kojoj se spartanski kralj Leonida sa svojih trista boraca nedeljama odupirao daleko brojnijoj persijskoj vojsci. Kažem slobodna interpretacija jer je uključivala i neke neistorijske elemente, poput lova na Varge, klin formacije i činjenice da Persijanci izgledaju kao bića sa druge planete. Zak Snajder se ovde prvi put predstavio javnosti kao čovek predodređen da snima filmove po stripovima , pre svega jer se ne snalazi dobro sa originalnim scenariom (Sucker Punch je bio užasan). Ekipa budućih zvezda je ovde uspostavila ime i, poput režisera, pretplatila se na uloge u adaptacijama knjiga i stripova. Između ostalih, ovde smo prvi put videli Magneta, Jigsaw-a i Sersei Lanister. Elem, film je naišao na opšte oduševljenje, a Džerard Batler koji je glumio Leonidu je postao jedan od prvih mimova na ranom internetu, i takođe se spasao od toga da ga pamte kao najgoreg Drakulu ili najgoreg Fantoma iz Opere svih vremena. 2014-te je 300 dobio nastavak, Rise of an Empire, koji obrađuje Salaminsku bitku i atinskog generala Temistokla koji se bori protiv persijske admiralice Artemisije.

Trenutak "okej, ovo nije za decu": Vaspitanje mladih Spartanaca, tuča i krvčina koja leti iz
razbijenih usta.

Punisher: War Zone (Lexi Alexander, 2008.)

Začuđujuća stvar je da je pored svih superheroja, nadljudi i božanstava, jedan od najpopularnijih Marvelovih likova bude običan čovek sa arsenalom oružja i značajnim psihičkim problemima. Razlog tome je možda što sa Panišerom čovek može da se identifikuje, jer je njegovo beskompromisno isterivanje pravde nešto što svakom od nas dođe da uradi. Panišer je ekranizovan nekoliko puta dosad, počevši od verzije iz osamdesetih sa Dolf Lundgrenom, preko ranih dvehiljaditih sa Tomasom Džejnom. Postoji čak i par legendarnih igara, jedna sa arkadnih aparata, druga u produkciji pokojnog THQ-a, koja je takođe jedna od najnasilnijih igara svih vremena. Warzone je diskutabilno najlošijeg kvaliteta od svih filmova, ali je takođe ubedljivo najzabavniji i sa najboljim prikazom antiheroja iz naslova u tumačenju Reja Stivensona. Staromodno muževan, turoban i pukao kao oblanda, Frenk Kasl gazi kroz horde kriminalaca tamaneći ih bez trunke premišljanja pištoljima, puškama, bazukama, kuhinjskom opremom, pesnicama i generalno svime što mu padne pod ruku. Marvel je, naravno, opet ributovao Panišera za drugu sezonu Daredevila, tumačiće ga Džon Berntal, poznat po ulozi u Walking Dead. Zanimljiva činjenica, Berntalov kolega iz Walking Dead Norman Ridus je dao glas Panišeru u Iron Man crtaću. Kako stoje stvari, Panišer i njegove metode borbe protiv kriminala savršeno će se uklopiti u Paklenu Kuhinju.
Trenutak "okej, ovo nije za decu": Početak filma, Panišer čisti mafijaško gnezdo time što upada na svečanu večeru sa navijačkom bakljom i seče glavu porodice iz trka.

Watchmen (Zack Snyder, 2009.)

Opet Zek Snajder, ali ovog puta autor originalne novele je Alan Mur. Holivud se izgleda takmiči ko će da gore oskrnavi neki Murov rad, te smo pre Nadzirača dobili Ligu Izuzetnih Džentlmena, From Hell i V kao Vendeta. Uglavnom, Nadzirači su priča u alternativnoj istoriji, u kojoj su maskirani heroji prisutni u našem svetu, pomažući ili menjajući istorijske događaje (Ameri su dobili rat u Vijetnamu). No, predsedničkim ediktom svi heroji su stavljeni van zakona i sad žive mirnim životom ili rade za vladu (sem Roršaha koji ratuje sam). Kada Komedijaš, jedini član obe generacije heroja, biva ubijen, Roršah započinje istragu i tera svoje nekadašnje kolege da se vrate starom hobiju. Situaciju komplikuje i napeta geopolitička situacija, na korak od nuklearnog rata. Nadzirači su trebali da budu dekonstrukcija postojećeg DC univerzuma, ali autori nisu dobili licencu pa je izmišljen novi set likova. Čak i slabijim poznavaocima nije teško prepoznati ko je rađen po čijem liku i delu. Film je bio zapažen, ne preterano uspešan, pre svega jer je marketing izdao, privukavši gomilu dece i mladih, stoga je gomila prvih kritika bila negativna. Sada, posle sedam godina utisci su se malo iskristalizovali i Nadzirači su dobili epitet jedne od najvernijih adaptacija neke grafičke novele.
Trenutak "okej, ovo nije za decu": Plavi svetleći visuljak Doktora Menhetna.   

Kick-Ass (Mattew Vaughn, 2010.)

Još jedan film o građanskoj inicijativi u kontekstu maskirane herojštine, ovaj put daleko komičniji, ali ništa manje mračan od Nadzirača. Glavni lik je Dejv Lizevski, prosečan tinejdžer koji, inspirisan stripovima, pokušava da postane heroj, nabavlja kostim, palice i daje sebi ime Kick-Ass (kod nas kreativno prevedeno kao Fajter). Njegov prvi pokušaj deljenja pravde se završio tragično, budući da je bio prebijen, izboden, udaren kolima i  proglašen gejem od svojih drugova, jer je uspeo da skine kostim pre nego što je hitna pomoć došla i našla ga golog na trotoaru. Stvari se poboljšavaju kad upoznaje Big Daddy-ja i Hit Girl, takođe heroje ali sa mnogo delotvornijim metodama. Zajedno sa njima, pokušava da sruši kriminalnog barona, Frenka D'Amika i da svoj život dovede u red. KickAss će pre svega biti upamćen po akcionim scenama (isti režiser je radio Kingsman prošle godine), po podjednakoj meri brutalnosti i komedije, kao i po izuzetnim ulogama Nikolasa Kejdža i Kloi Morec (mala psuje kao kočijaš kojem su izvetrili trodoni). Koju godinu kasnije i posle mnogo muka u produkciji stigao je i nastavak, koji nije bio na tragu originala, i pored sjajne uloge Džima Kerija kao Poručnika Zastave. Ovaj film je počeo karijeru lepog broja mladih glumaca a Aron Džonson i Ivan Piters su podelili ulogu superheroja Quicksilvera u dva različita filmska univerzuma.

Trenutak "okej, ovo nije za decu": Prvi herojski čin KickAss-a je iznenada prekinut nožem u slezinu.

Dredd  (Pete Travis, 2012.)

Ako ni zbog čega drugog, tvorcima ovog filma treba skinuti kapu zbog činjenice da prva asocijacija na Sudiju Dreda više nije ona travestija sa Staloneom iz 1995. U postapokaliptičnoj Americi obrazovan je Mega Grad od Bostona do Vašingtona sa 800 miliona stanovnika. Toliku populaciju nije moguće kontrolisati, pa kriminal vlada i jedini koji mu stoje na putu su Sudije, policajci sa specijalnom obukom i ovlašćenjima da na licu mesta presuđuju prekršiocima. Sudija iz naslova je jedan od najčuvenijih, surovi, tvrdokorni borac za pravdu na zlom glasu među kriminalcima Mega Grada. U ovom filmu on i Kasandra Anderson, Sudija na obuci koja poseduje psihičke moći (prikladno nazvana po čuvenoj antičkoj proročici), zalaze u zgradu koju kontroliše Madlin Madrigal, poznata kao Ma-Ma, bivša prostitutka koja je postala krimi šefica koja trguje novom Slow-Mo drogom.  Iznenada, cela zgrada se zatvara a glave dvoje Sudija javnom objavom Ma-Ma ucenjuje na lepu sumu novca. I tad kreće haos. Cela zgrada puna kriminalaca pokušava da ubije dvoje Sudija, što se ispostavlja da je mnogo lakše reći nego učiniti. Dred i Kasandra se probijaju kroz razularenu hordu sprat po sprat, na čijem vrhu ih čeka šefica podzemlja Mega Sitija. Dosta ljudi je ovaj film uporedilo sa indonežanskim akciono- borilačkim spektaklom The Raid koji je izašao koju godinu ranije. Najbolji aspekt Dredd-a su odlični efekti delovanja Slow-Mo droge i neverovatna uloga Karla Urbana kao naslovnog sudije Dreda. Ograničavanje demografije na 18+ ubilo je finansijski uspeh filma, iako se i dalje govori o mogućem nastavku.
Trenutak "okej, ovo nije za decu": Odrana ljudska tela koja šljepe kao mokra ćebad po asfaltu posle pada sa 200-tog sprata.

A sada, bonus.  Sem američkih, postoje i japanski stripovi, zvani manga. Najčešći vid obrade neke mange je animirani film ili serija, koji zovemo anime. Ipak, tu i tamo se pojavi i neka dostojna adaptacija mange u film. Izdvojio sam dve.

Ichi the Killer (Takashi Miike, 2001.)

Ovaj film je vrhunac ekstremne kinematografije i ostvarenje prema kojem Srpski Film izgleda kao epizoda Sinđelića. Sve počinje prebrutalnim ubistvom Anđo-a, sadističkog jakuza šefa. Ekipa čistača na čelu sa Điđijem sakriva tragove zločina i pripisuje ubistvo infantilnom i psihološki osakaćenom Ičiju. Kakihara, Anđov podređeni (gospodin sa slike) veruje da mu je šef kidnapovan i počinje da ga traži među članovima suparničke bande, ne birajući kako da izvuče informacije iz njih. Jedna posebno vesela scena je uključivala kačenje na kuke, vrelo ulje i dve duge igle.  Ispostavlja se da je Điđi izmanipulisao Ičija i Kakiharu da okrenu dve jakuza organizacije jednu na drugu, i da se potom oni sami međusobno pobiju. Sledi spektakularno finale na krovu zgrade uz par scena koje ostaju zauvek sa gledaocem. Autoru ovog teksta je ovo najbolesniji film koji je ikada video, ne samo zbog scena nasilja, već i zbog teške psihološke traume kroz koju prolazi glavni lik. Ceo film je krajnje iščašen i toliko bezumno krvav i bizaran da ga možete gledati i kao komediju. Uzgred, istoimena manga po kojoj je rađen ovaj film je jedno tri puta gora. Takaši Miike se ovim filmom dokazao kao kralj eksploatacijskog filma i u narednim godinama snimao daleko pitomija dela. 
Trenutak "okej, ovo nije za decu": Ceo film, od prve sekunde.

OldBoy (Park Chan-wook, 2003.)

E ovaj ste verovatno gledali. Remek delo nagrađeno Zlatnom Palmom u Kanu i generalno jedan od najnagrađivanijih filmova po stripu. O Daesu je službenik sa reputacijom barabe i pijanca koji zlostavlja suprugu. Pošto ga njegov najbolji i jedini prijatelj vadi iz pritvora, Daesu biva otet i zatvoren u izolovanu sobu, bez ikakvog objašnjenja ko ga je i zašto tu smestio. Tačno petnaest godina kasnije, Daesu biva istovaren na krov solitera, isto tako iznenada kao što je bio otet. Data mu je odeća, novac i telefon za komunikaciju sa čovekom koji ga je smestio u izolaciju. Daesu ubrzo upoznaje simpatičnu kuvaricu Mido i zajedno sa njom rešava misteriju sopstvenog utamničenja, blaženo nesvestan kakvu mu je zavrzlamu njegov tamničar spremao 15 godina. OldBoy je drugi film u Park Čan Vuk-ovoj Osvetničkoj Triologiji, ostala dva su Sympathy for Mr. Vengeance i Sympathy for Lady Vengeance. Iako je daleko blaži od Ichi the Killera, i dalje nije za osetljive ljude, pre svega zbog nasilja ali i neublaženog pristupa osetljivoj temi incesta. Ipak ono po čemu će se OldBoy pamtiti jesu scene proždiranja žive hobotnice, stomatološke intervencije keserom uz Vivaldija, tuče 1vs15 u hodniku koja je snimljena iz jednog neprekinutog kadra i odsecanja sopstvenog jezika makazama. OldBoy je dobio ne jedan već dva rimejka, jedan bolivudski (Zinda, 2006.) i jedan holivudski (Oldboy, 2013.). I jedan i drugi pripadaju skupu filmova za koje se pravimo da nikad nisu postojali.
 Trenutak "okej, ovo nije za decu": Prasak stakla, razbijeno ogledalo, Daesua koji je isekao vene vuku po podu. 

   

NAJGORI SUPERHEROJSKI FILMOVI SVIH VREMENA

Trenutno stasavajuće generacije ljubitelja superheroja imaju sve pravo da se osete srećno i privilegovano. Pre svega jer više ne moraju pod obavezno da doživljavaju da im Steva Babura skida gaće sa Betmenovim simbolom s dupeta i kači ih iznad ulaza za nastavnike umesto školske zastave, a potom jer već neko vreme superherojština figurira kao jedan od najizraženijih činilaca popularne kulture, šireći se u rasponu daleko većem od gikovskih zajednica, na mainstream medije. Danas je kul i moderno biti gikčina i svi kao da se takmiče ko će se više isticati u tome, što je priča za neku drugu priliku.  Elem, sa nastupom novog milenijuma, postalo je jasno da su superherojski gikovi preuzeli kontrolu i da počinju da oblikuju popularnu kulturu po svome, objavljujući animirane i igrane serije, video igre i filmove po motivima popularnih stripova. Međutim, pošto znate već šta se radi sa prvim mačićima (hint: buć!), pre uspostavljanja nekog kvalitetnog i profitabilnog modela za snimanje superherojštine, a to je Marvelov, snimljeno je mnogo filmova sa oscilacijama u kvalitetu od kinematografskog holokausta do spaljivanja očiju izbeljivačem. U ovom tekstu vaš autor će pomenuti najsjajnije primerke užasavajućeg, takoreći vrh dna (ili je to dno dna?) superherojske kinematografije. Spremite kese, šećera i vode, vreme je za ekskurziju po bulevaru filmskih uspomena koje bismo najradije izbrisali amnezija metkom iz Wolverine-a.

Superman IV: Quest For Peace (1987.)

trejler

Prvi Superman je bio mama i tata svih superherojskih filmova, prva epska, visokobudžetna hitčina koja je utabala put svim svojim naslednicima i stvorila karijeru Kristoferu Rivu. Nažalost, posle Superman II, koji je ponovio uspeh prvog i pored ogromnih muka u produkciji, serijal je skrenuo u sunovrat. Dalo se naslutiti šta se sprema po izlasku Supermena III, koji je više vremena potrošio na zezanciju Ričarda Prajora nego na Supermena samog, i u kojem Supermen postaje zao i ispravlja toranj u Pizi, na šta frustrirani prodavci razbijaju suvenire. Mada, poredeći sa narednim delom, Supermen III je remek delo. Najpre, franšize se dokopao Cannon, kompanija poznata po pravljenju filmova sa Čak Norisom i Američkim Nindžom. Izdvojeni budžet, koji je bio više nego pristojan, krunio se i trošio na druge projekte Cannona i zbog toga su cele scene i delovi priče ispadali iz kombinacije radi uklapanja u troškove snimanja. Konačni (polu)proizvod je bio jedva gledljiva, jedva razumljiva nekoherentna papazjanija. Nesrećni Kristofer Riv je sve vreme izgledao kao da mu je veoma neprijatno što je tu gde jeste, a sam film je tako amaterski snimljen i odglumljen (Nuclear Man se hranio isključivo scenografijom) da se činilo da će svakog trena da utrči armija nindži predvođena Majklom Dudikofom i počne da se kolje sa drugom armijom nindži koju predvori Dejvid Bredli. U konačici, Cannon je uspeo ono što ni Luthor ni Zod ni Nuclear Man nisu. Ubio je Supermena. Ali kao u stripu, Supermen se oporavio od smrti i počeo novi život sa užasavajućim Superman Returns i malo podnošljivijim Man of Steel, kojim je DC započeo stvaranje svog kinematografskog univerzuma.  
     

Captain America (1990.)

trejler

Kao ikonički lik Marvelovog stripa i jedan od centralnih heroja, Kapetan Amerika je imao tu privilegiju da bude jedan od prvih filmovanih Marvelovih likova u moderno doba (užasavajuće adaptacije Spajdermena, Hulka i Doctor Strange-a iz sedamdesetih ne računam u superherojštinu već u kemp). Nažalost, Marvel u to vreme nije pazio kome daje prava na filmovanje svojih likova, pa je Kapetan Amerika završio u koprodukciji sa Jadran filmom i dobrim delom je snimljen u priobalju Jadranskog mora. Ameri su poslali mizeriju od para i svoju odabranu ekipu B-glumačke lige na čelu sa Metom Selindžerom (sin Dž.D. Selindžera, pisca Lovca u žitu) i Nedom Bitijem (Lutorov asistent iz Supermena II). Jugosloveni su ponudili opremu, lokacije i svoje najbolje glumce, pa se u filmu pojavljuju Mia Begović, Mustafa Nadarević, Relja Bašić, Sven i Rene Medvešek, Ljubica Dujmović, Edita Lipovšek, Galiano Pahor, Mario Kovač i mnogi drugi. Zamislite scenu dijaloga između Selindžerovog sina i Izeta Fazlinovića i sve će vam biti jasno. Samo zbog toga vredi pogledati, a razlozi protiv su mnogo brojniji. Sve u ovom filmu deluje kao da je rađeno preko one stvari, počev od glume, preko presmešnih akcionih scena, do rupa u scenariju veličine kratera u Tunguziji. Ovo je tip filma u kojem negativac (Red Skull u ovom slučaju) može da otme predsednika SAD, iako ima nekih dvadeset ljudi pod svojom komandom. Bolje akcione scene sam video u Ostin Pauersu, kao i scene snalaženja čoveka koji je bio zaleđen nekoliko decenija, u savremenom okruženju (to savremeno shvatite uslovno, jer je film četvrt veka star). Ovaj film je jedan od razloga zašto je Marvel počeo da čuva svoju intelektualnu svojinu daleko bolje u 21. veku i da isporučuje bolje filmove koji su daleko prikladnije opisivali njihove heroje. Tako da je Džoni Storm okačio plamenove o klin, uzeo štit od vibranijuma i dobili smo The First Avenger, odlični The Winter Soldier i daće Bog još bolji Civil War.

Judge Dredd (1995.)

trejler

Judge Dredd je glavni junak istoimenog britanskog underground stripa o surovom sprovodiocu pravde u postapokaliptičnom megalopolisu. Ništa preterano popularno i originalno, ali sa vernom bazom fanova. A onda je  Silvester Stalone rešio da snimi film u kojem će on glumiti glavnu ulogu i ceo stripovski klan je spremio baklje i vile da dočeka taj film. Stalone, koji je dotad zaradio svojim studijima brdo novca osamdesetih glumeći patriotske heroje sa smetnjama u razvoju, se isprva činio odličnim izborom, pre svega zbog svog izgleda u Dredovom oklopu (koji je dizajnirao ni manje ni više nego pokojni Versaće) i pod kacigom gde je zbog brutalne brade stvarno ličio na svoj stripski uzor. Na film je potrošeno mnogo para, setovi su bili ogromni, akcione scene abnormalne čak i za Staloneove standarde, a znamo kakve je nerealnosti radio u Rambu. Međutim, umesto verne ekranizacije stripa, film se pretvorio u parodiju. Kad malo bolje razmislimo, svaki Staloneov film dotad je bila akciona parodija, sa nekim krajnjim nerealnostima koje razbijaju suspension of disbelief. Uglavnom, iluzije o vernoj adaptaciji su razbijene kad je Stalone skinuo kacigu i otkrio publici svoju italoameričku njušku. I tad je film krenuo nizbrdo. Sami autori kao da su bili neodlučni hoće li da prave ozbiljan film ili akcionu komediju, pa tako imamo i scene masovne pogibije i Roba Šnajdera u svojoj dežurnoj ulozi verglaševog majmuna. Izuzetan koncept dehumanizovane mašine za uterivanje pravde (zamislite Robokapa kojeg bi tumačio Klint Istvud) je odbačen u potpunosti radi snimanja još jednog Staloneovog tupavog akcionog filma. Dredd je ostavljen na đubrištu kinematografije, sve do 2012. i neverovatnog Dredd-a sa Karlom Urbanom, koji je u suštini bio sve što Staloneov film nije.  

Batman and Robin (1997.)

trejler

Budući da Betmen postoji od kraja tridesetih godina prošlog veka, što ga čini jednim od najstarijih stripskih heroja (najstariji je ipak Fantom), njegove prve filmske adaptacije datiraju od simpatičnih ostvarenja četrdesetih, preko kempi komičnih serija sa Adamom Vestom šezdesetih, do kraja osamdesetih i Tima Bartona koji je dao Betmenu neophodnu dozu mračnjaštva i neuroze u svoja dva filma. Nažalost (ovu reč ćete pročitati još mnogo, mnogo puta), posle Bartona, franšizu je preuzeo Džoel Šumaher, koji je usmerio kurs ka kempini, neonskim svetlima i bradavicama na kostimima. Što bi rekao Patrik Zvezda "set course for faggotry". Batman Forever je još donekle i spasen performansama Džima Kerija i Tomi Li Džonsa kao Riddler-a i Two Face-a, ali je naredni nastavak ušao u legendu kao jedan od najgorih filmova, ne samo po stripu, svih vremena. Sa dobrim razlogom. Glave mnogo stručnije od vašeg autora su u mnogo više reči opisale kolika je ovaj film katastrofa na svakom zamislivom polju. Ljubiteljima stripovskog Betmena ovaj film je bio horor, jer su videli svog omiljenog lika osakaćenog i svedenog na komično- akcionu figuru sa levim smetalima u vidu pomoćnika Robina i Betmenke (Odgovornom za izraz Betmenka želim Zaklanu Čeljad na kućnom pragu).  Šumaher je želeo da Betmen i Robin bude omaž već pomenutim serijama iz šezdesetih, koje jesu imale svog šarma, ali su bile žešće zastarele i krajnje neozbljne (Betmen udara toliko jako da se niotkuda pojavljuju onomatopeje koje opisuju silinu udarca). Šarenilo vizuala i raznobojnih neonskih svetala je izazivalo utisak da se svaka scena u Betmenu i Robinu odvija u noćnom klubu, te je sve ličilo na prikladniji ambijent za avanture Noleta Seksomana nego za mračnog heroja poput Betmena. Sa ovakvim tipom režiranja, teško je okriviti same glumce za neuspeh filma, ali daleko od toga da su bez imalo odgovornosti. Kluni je fizički možda i najsličniji stripovskom Betmenu, ali svojim šarmom matine idola nije mogao da dostigne standarde svojih prethodnika. Švarcenegerovog Gosn Ledenog bih opisao kao nosoroga u staklari po eleganciji i suptilnosti uloge (prvobitni izbor je bio Patrik Stjuart), a Uma Turman je delovala kao da nije pročitala scenario, što nije da ne razumem. Film je bio ubica karijere svima umešanima u njegovo stvaranje. Švarci je otišao u političare, Kluni je snimao serije godinama kasnije, a Uma se vratila tek sa Kill Bill-om. Planovi za sledeći film, Batman Triumphant i za fajt sa Supermenom kojeg bi glumio Nikolas Kejdž su pali u vodu, na sreću ili na žalost pitanje je sad. Betmen se vratio deset godina kasnije sa ultra realističnom Nolanovom serijom (koja uopšte nije bila superherojska) i 2016. sa Dawn of Justice, kojim se uspostavlja Liga Pravde.

Spawn (1997.)

trejler

Ta 1997. godina je bila zaista blagorodna užasnim filmovima po stripu. Kao da Betmen i Robin nisu bili dovoljni, te godine je izašao i Spawn, režiran od strane majstora za specijalne efekte, Majkla A.Z. Dipea, kome je to bio prvi režiserski poduhvat. Da ne grešim dušu, petnaestogodišnjem autoru teksta ovo je bio najradikalniji film svih vremena, što samo pokazuje koliko čovek nema pojma u tim godinama. Imao je sve što jedan tinejdžer može da poželi: kul oklop i oružje koje se stvara mislima, mračan i moralno ambivalentan svet sa likovima u nijansama sive, prostački humor, sulude specijalne efekte, metal i alt muzičku potporu i po prvi put crnog superheroja (pretekao je Blejda za godinu dana) koji je bukvalno otišao do pakla i vratio se. Danas, sa izvesnim vremenskim otklonom od skoro dvadeset godina, da se primetiti da je Spawn fino ostario otprilike koliko banana na 40 stepeni Celzijusa. Glavna uloga je data Majkl Džej Vajtu, koji je odličan borilački glumac (Jax u Mortal Kombat Legacy, Iceman u Undisputed II), ali se oko dramskih finesa snalazio koliko daltonista oko demontiranja bombe. Za glavnog negativca je angažovan Martin Šin, čovek koji ima neosporne glumačke kvalitete, ali koji jednostavno ne izgleda kao propisan bad guy, koliko god da ga dobro glumi. Ipak, najcrnja tačka Spawn-a je Džon Leguziamo kao Klovn. Mislim da je ideja za njegovu karakterizaciju bila da naprave najuvredljivijeg lika svih vremena i mogu reći da su uspeli u tome. Svaka sekunda njegovog pojavljivanja izaziva poriv za zarivanjem pendžetirane cipele posred njegovog iskeženog lica. Specijalni efekti su imali velike oscilacije u kvalitetu, od oklopa i oružja koji izgledaju sjajno, do Pakla i demona u njemu koji izgledaju kao nivo neke Sony PSX igre. Spawn je imao dva nastavka od kojih je nekom hrišćanskom magijom treći izašao 1999. a drugi 2010. Nedavno je počelo da se govori o reboot-u serije sa Idrisom Elbom u naslovnoj ulozi. Autor bi vratio Vajta jer izgleda bolje nego ikada iako ima skoro pet banki, a u međuvremenu je malo naučio da glumi. Kako bilo, živ je Spawn, umro nije.

Steel (1997.)

trejler

Sećate se šta sam rekao za 1997. godinu? To je izgleda najgora godina ikada za filmove po stripu. Kao da Betmen i Robin i Spawn nisu bili dovoljni, te godine je izašao i Steel, slobodna adaptacija DC stripa sa Šekilom O'Nilom u glavnoj ulozi. U izvornom materijalu, Steel je deo ekipe koja menja Supermena po njegovoj smrti (a kojoj pripadaju još Cyborg, Superboy i Eradicator). U filmu, Steel je rmpalija u gvozdenom oklopu koji štiti hood od krimosa i šljama. Koju godinu pre toga, Šek se oprobao i kao junak video igre i dobili smo Shaq Fu, verovatno najgoru borilačku igru svih vremena. Ovaj film je savršeni kinematografski ekvivalent te igre, u kojem Šekil O'Nil pokušava da iskoristi svoju karijeru košarkaške mega zvezde kao zaletište za razvoj karijere glumca. Pokušava je ključna reč, jer Šek ima glumačke sposobnosti oživljenog parčeta bukovine. Kao i u Spawnu, za negativca je uzet glumac koga bismo lagano zamislili u sitkomu ili nekoj nepretencioznoj porodičnoj dramediji, Džad Nelson. Kao i u Spawnu, glavni lik je crnac u oklopu koji vozi motor. Sledi najgori mogući kliše od dramskog sukoba potpunog dobra i potpunog zla, kao u crtanom filmu subotom ujutru. Ne verujem da je ikome od ekipe bila namera da snime ovako loš film, ali moguće je da su u jednom trenutku slegli ramenima, rekli "da ga 'bem" i prestali da se trude da izvuku neki kvalitet iz Steel-a. Ovaj film je gledljiv isključivo kao dečja zanimacija, jer je karakterizacija takva, crno-bela, gde je crno ovaj put dobro. Steel je apsolutna moralna vertikala, dobrodušni div bez ijedne mane i slabosti, i kao takav potpuno neuverljiv, isto kao Nelsonov potpuno zli negativac. Dodatni dokaz o nedostatku ikakvog kvaliteta je činjenica da niko ne pokušava ni rimejk ni reboot ovog filma, već je ostavljen u kinematografski Recycle Bin, gde mu je i mesto.

Daredevil (2003.)

trejler

Rane dvehiljadite donele su nam prve velike hitove, Spajdermena i prvi X-Men. Ohrabreni time, producenti su rešili da se oprobaju sa drugim poznatim likovima i tu naleteli na zid. Mark Stiven Džonson je čovek koji očigledno voli da snima filmove po stripu (osim Daredevila snimio je i Ghost Rider), ali isto tako je očigledno da ne ume da to radi. Sada je lako praviti se pametan time koliko je glupa ideja bila dati Benu Afleku ulogu slepog advokata i posvećenog katolika Meta Murdoka, koji noću isteruje pravdu kao maskirani osvetnik. Iako je Daredevil imao neke veoma dobro izvedene delove priče, recimo dekonstrukciju heroizma uz šaku brufena i potapanje u hermetičku komoru radi mirnog sna, ton cele priče je bio neujednačen i konstantno je oscilirao između mračnog realizma i stripovske prenaglašenosti. Dodajmo na to performans Kolina Farela kao Bullseye-a, ubice sa savršenim nišanom, suludim irskim akcentom i potpunim nemarom prema ljudskim životima. Očigledno je da se Farel veoma zabavljao glumeći Bullseye-a, u stilu Raula Džulije na setu Street Fighter filma, iz istog razloga. Neko je primetio da je u nekim elementima Daredevil bio prethodnik Nolanovog realističnog pristupa superherojštini, s tom razlikom da je Nolan zapravo dobar režiser i da je u stanju da isporuči logičan i konzistentan film (osim Interstellar). Neuspeh Daredevila u bioskopima (iako je DVD prodaja Director's Cut-a malo izvukla stvar) je učvrstio Afleka u uverenju da više nikad ne igra superheroja, a ubrzo se pojavio spin off film sa Elektrom, koji je prošao još gore. Daredevila sam izabrao za listu jer je cela priča dobila hepi end otkupljivanjem prava na Daredevila od strane Marvela. Prošle godine svi smo se našli oduševljeni Netflix-ovom adaptacijom Daredevila u vidu web serije, a ove godine nam je stigao i nastavak. Što se Bena Afleka tiče, on je prekršio svoj zavet time što je postao novi (stari) Betmen u Dawn of Justice.

Hulk (2003.)

trejler  

Dr Brus Baner, poznat i po svom džinovskom, zelenom, besnom alter egu po imenu Hulk, je poput Kapetana Amerike jedan od najpopularnijih stripskih junaka. Razumljivo jer ko ne bi voleo da vidi štrebera sa potisnutim frustracijama kako se pretvara u čudovište i rastura sve pred sobom? Shodno tome, Hulk je svoje prvo pojavljivanje na filmu imao sedamdesetih sa Lu Ferinjom, šampionom u bodi bildingu. Već sam pomenuo da su ta ostvarenja više kemp nego superherojska. Filmadžije nisu dirale Hulka dobrih dvadeset i pet godina, do ranih dvehiljaditih i drugog talasa Marvelovih filmova. Još uvek ne znajući dobitnu kombinaciju za snimanje filmova po stripu, Marvel je angažovao proslavljenog režisera melodrame, Anga Lija, da režira modernu verziju Hulka. Glavna uloga dodeljena je australijskom glumcu hrvatskog porekla Eriku Bani (interesantna igra reči sa prezimenima), bivšem komičaru koji se prešaltao na teške drame, a i ostale uloge su dobili istaknuti karakterni glumci Dženifer Koneli, Nik Nolti i Vilijem Hart. Ono što je Ang Li pokušao jeste da od Hulka napravi intelektualan film sa osvrtom na dehumanizaciju čoveka, a istovremeno i porodičnu dramu jedne veoma disfunkcionalne porodice. Malo je reći da su ga i kritičari i publika sačekali kao vojvodu Momčila, na sablje i na bojna koplja, na nadžake i na buzdovane. Slično Daredevilu, Hulk je imao premalo drame da bi bio drama i premalo akcije da bi bio letnji akcioni blokbaster. Zaglavljen u limbu između dve krajnosti, i ne uspevši da udovolji nijednom ciljanom tipu publike, Hulk je potonuo. Nik Nolti je izgleda jedini shvatio šta zapravo snima, pa je odglumio Dr Dejvida Banera sa apetitom žvaćući scenografiju u metaforičkom, a u jednom momentu i bukvalnom smislu, dok su ostali glumci izginuli od karakterne glume, naročito mučeni Bana. Epilog ovog filma je da je serijal doživeo reboot samo četiri godine kasnije sa akciono daleko fokusiranijim The Incredible Hulk-om, u kojem je ulogu Banera igrao Edvard Norton.  Norton je bio odličan Baner i sigurno bi ga glumio u Avengersima da nije bilo njegovog čuvenog mešanja u tuđ posao, pa je četvrti i još uvek aktuelni Hulk postao Mark Rufalo. Ang Li je nastavio da snima odlične drame (gej kauboji i dečak u čamcu sa tigrom) a Erik Bana je postao akcioni glumac i posle Minhena, Troje i Hane teško da bi iko više mogao da ga zamisli kao smušenog naučnika.  
    

Catwoman (2004.) 

trejler

Da ne bude da su ranih dvehiljaditih snimani samo užasni filmovi po Marvelovim stripovima pobrinula se slobodna adaptacija DC-evog lika Žene Mačke. Veoma slobodna adaptacija. U originalu, Catwoman je spretna i moralno ambivalentna pljačkašica čiji je hoću-neću odnos sa Betmenom jedan od njegovih bitnijih karakternih arc-ova. Pre ovog filma, glumile su je Džuli Njumar i Erata Kit u seriji šezdesetih i nezaboravna Mišel Fajfer u Tim Bartonovom Batman Returns. U njihov tesni kožni kostim uskočila je Hali Beri, neposredno pošto je postala prva crna glumica koja je dobila Oskara za najbolju glavnu žensku ulogu. Ono što je usledilo je najizraženiji primer oskarovske kletve na delu. Odbacivši sve veze sa prethodnim inkarnacijama ovog lika, Pitof (još jedan stručnjak za specijalne efekte koji se oprobao kao režiser) je pokušao da napravi nešto poput ženske verzije filma Vrana, bar po pitanju priče. I pored sveg truda Hale Beri da svojim neospornim glumačkim umećem spase film, Catwoman je toliko loše ispao da je delovao po karijere svih aktera poput šipke u bandašu bicikla. Na stranu to što kostim izgleda kao nešto što se prodaje u seks šopu, i što je odbačeno nasleđe lika od šest decenija, da je film išta valjao to bi se tolerisalo. Ali nažalost, Catwoman je potpuno operisan od narativne linije, ima užasne scene borbe, neubedljivu romansu i najgoru poslednju borbu u kojoj se Hale Beri šamara sa Šeron Stoun kojoj je posle decenija korišćenja specijalne kreme koža postala kao čelik. I neko je zapravo dobio pare da to napiše i snimi. Te su pare mogle da budu iskorišćene na lezbo romansu Berijeve i Stounove i narod bi to gledao i narodu bi bilo lepo. Ovako, Catwoman ostaje velika mrlja na karijeri svima, posebno Berijevoj koja je dobila Zlatnu Malinu godinu dana nakon Oskara i nikad nije zapravo oporavila svoju karijeru super zvezde. Trebala je da se drži uloge Oluje u X-Ljudima. Catwoman je dobila još jednu glumicu u vidu En Hatavej u Dark Knight Rises, gde je vraćena u svoj prvobitni karakter pljačkašice nepouzdanog karaktera.

Spiderman 3 (2007.)

trejler

Spajdermen je uz X-Men bio prvi veliki Marvelov uspeh i pokrenuo je drugi talas Marvelovih filmova, koji je iznedrio mnoge hitove ali i mnoge promašaje. Ovaj heroj je više od deset godina muka i prebacivanja franšize iz ruke u ruku dobio svoj prvi film u Sony produkcijskoj kući, pod okriljem Columbia Pictures i režisera Sema Rejmija, poznatog po Darkmenu i Armiji Mraka. Posle dva dobra filma (Spiderman II je čak i odličan), usledio je fatalni treći deo. Treći nastavci su generalno bili ubice za mnoge franšize, te Spajdermen nije bio izuzetak. Zaplet je bio postavljen na klimavim nogama, oslanjajući se na seriju neverovatnih koincidencija, tipa da je baš čovek koji je ubio Bena Parkera postao Sandman, ili da je baš čovek koji najviše mrzi Pitera Parkera bio u crkvi kad je Parker skinuo Simbiot sa sebe pa je pao na njega i pretvorio ga u Venoma i slično. Kad smo već kod Venoma, kampanja se dobrim delom oslanjala na njega a on sam se pojavljuje celih deset minuta u celom filmu samo da bi ga Goblin razvalio bombom u stilu Sandokan MC-a. Film je i pored tri negativca, četiri ako računamo Simbiot, krajnje lišen zabavnog sadržaja. Akcijanje je kompletno kompjuterski generisano, što je 2007. izgledalo negde na nivou X Box grafike, uz fokus kamere prema kome Bornov Ultimatum izgleda kao prenos Skupštine. I poslednji ekser u sanduk, scena u džez klubu, u kojoj Tobi Megvajer izvodi svoju najbolju imitaciju frustrirane lezbejke i... ma pogledajte i sami. Spajdermen 3 je pun glupavih, nelogičnih scena, sumnjive motivacije likova i užasne akcije. Četvrti nastavak je otkazan, kao i spin off o Venomu. Pet godina kasnije, serijal je ributovan kao Amazing Spiderman, ali se opet ugasio posle dva osrednja filma. Prošle godine Sony i Marvel su potpisali ugovor o pridruživanju Spajdermena Marvelovom univerzumu, što je i potvrdio trejler za Civil War, u kojem se Spajdermen pojavljuje na strani Tonija Starka.

 X-Men Origins: Wolverine (2009.)

trejler     

Pročitajte ponovo prvu rečenicu prethodnog opisa. X-Men su podelili sudbinu svog kolege Spajdermena, posle sjajnog drugog dela usledio je potpuno razočaravajući treći. Da bi oporavili franšizu, odgovorni u Fox studiu rešavaju da se u narednom filmu fokusiraju na ubedljivo najomiljenijeg lika u X-Men seriji, Vulverina, i da naprave film koji će ispričati priču o njegovom životu, moćima i Weapon X programu. Kao što je sa X-Ljudima slučaj, Vulverin je i ovde najbolji deo filma, Džekmen je našao ulogu svog života i iskoristio je svoju harizmu i snagu pojave do maksimuma. Problem nastaje sa uvođenjem ostalih mutanata i njihovim tretmanom od strane scenarista. Slično recimo Oluji u X-Men filmovima, koja nije imala nikakvu priču i svela se na generator vremena kad se ukaže potreba za to, i ovde se mutanti koriste kao deus ex machina, kada scenaristi zaglave u pokušaju da nađu neko logično rešenje za situaciju, što se ljubiteljima njihovog lika i dela iz stripova nimalo nije svidelo. Ovo je poseban slučaj za Gambita i Deadpool-a, a posebno poseban za ovog drugog, koji je u tolikoj meri oskrnavljen da je bilo potrebno sedam godina da se ta nepravda ispravi u vidu celovečernjeg Deadpool filma. Elem, Vulverinov film sadrži masovna neslaganja sa ostatkom X Men filmova, gomila mutanata je ubačena i svedena na sredstvo zapleta, Gambit govori bez kejdžanskog akcenta a Deadpool ne govori uopšte jer su mu usta zašivena. Autora ovog teksta interesuje koji genije je došao na ideju da ubaci u film jednog od omiljenih likova, izabere savršenog glumca za tu ulogu (Rejnolds je za Deadpoola ono što je Dauni Jr za Toni Starka) i onda ga liši najjačeg atributa. To bi bilo kao da Spajdermen nije genijalan dečak koji je sam izmislio lansere i rastvor za mrežu, nego je ispaljuje iz nekih žlezda izraslih na zglavcima. Ne ček, i to su uradili. Mamlazi. I pored užasa koji je ovaj film izazvao, snimljen je još jedan film o Vulverinu koji je funkcionisao odlično do trećeg čina, a sprema se i treći, kojim bi Hju Džekmen okačio kandže o klin i završio svoju karijeru superheroja.

Green Lantern (2011.)

trejler

Te dve hiljade jedanaeste godine Avengersi se još nisu okupili, Kristijan Bejl je još bio Betmen, a Rajan Rejnolds je još uvek pokušavao da izvuče Deadpoola iz ruševina prethodnog opisanog filma. DC je često kritikovan zbog mračnog i turobnog tona svojih ostvarenja (Bartonovi Betmeni, Nolanovi Betmeni, Watchmen, Constantine, V for Vendetta), te su Warner Bros rešili da naprave vedar, komičan i šaren superherojski film, kojim bi započeli kinematografski univerzum, nešto što je Marvel već uradio sa Iron Man-om. I koga su uzeli za taj film? Zelenog Fenjera, jednog od najmanje omiljenih DC-jevih superheroja. Da stvar bude još gora, dali su ulogu Rajanu Deadpool Rejnoldsu, koji je tad bio usred niza užasnih filmova po stripu (Blade Trinity, X Men Origins: Wolverine, ovaj i R.I.P.D.). U film je skrcano 200 000 000 $ (slovima dvesta miliona dolara), uglavnom na specijalne efekte. Međutim, tu postoji jedan problem. Za razliku od Marvel studija koji ima potpunu slobodu načina na koji će da snima filmove, u DC još uvek postoji mešanje producenata u finalni proizvod. Razumem ja ljude, kada puknete 200 milki da se neki film snimi,  imate pravo da određujete kako će film snimljen vašim novcem da izgleda. To ne bi bio problem da se producenti nisu razumeli u izvorni materijal koliko Ekrem Jevrić u astrofiziku. Izražena megalomanija kombinovana sa isto tako izraženim neznanjem i nerazumevanjem izvornika uzrokovala je katastrofu na svim poljima. Karakterizacija Hala Džordana ga je činila teškim za simpatije pošto je u pitanju ogroman šaban bez ikakvog pokrića za to ponašanje (za razliku od Starka ili Brusa Vejna), sentimentalne scene izgledaju kao nenamerna parodija, kontrastiranje likova je urađeno očajno a glavni negativac je ogromni žuti oblak koji se zove kao sredstvo za poboljšanje probave. I Sinestro je idiot, Hal Džordan je idiot, Paralaks je idiot, svi su idioti. I dalje je nejasno kako je moguće da je neko napisao, snimio, odglumio i režirao ovaj film, a da se niko nije zapitao "šta mi to dođavola radimo?" Rejnolds je znao šta je napravio i nekoliko puta je potkačio ovaj film u Deadpool-u. DC i Warner Bros su na užasavajuće kritike odgovorili tako što su odbacili Green Lantern, okrenuli se svom najpouzdanijem superheroju Superiški i započeli filmski univerzum fimom Man Of Steel, kojeg su za svaki slučaj snimili bez ijedne jarke boje.

Fantastic Four (2015.)

trejler

Zašto crnac gori? Ako su želeli da budu društveno i rasno osvešćeni, zašto su učinili da crnac gori kao u Kju Kluks Klan propagandi? Izvinjavam se, morao sam ovo da izbacim iz sebe. Sad idemo redom. Fantastic Four su najstarija i jedna od najbitnijih grupa u Marvelovim stripovima i služili su kao centralne figure mnogih bitnih priča u istoriji Marvela. Ipak, što se adaptacije tiče nikad nisu imali sreće. Prvi film datira još iz 1994. godine u produkciji čuvenog kralja B- filmova Rodžera Kormana, iako nikad nije imao zvaničnu distribuciju i snimljen je samo da bi se zadržala prava na likove. Nešto kao Amazing Spiderman filmovi. Uglavnom, prvi zvanični F4 film je izašao 2005. godine, sa Lanselotom, Nensi iz Sin City, Kapetanom Amerikom, Džimijem Krmkom i onim likom iz Čari u glavnim ulogama. Iako ga je kritika raskrmačila kao svinja masan džak, finansijski je bio uspešan i dobio je nastavak sa Srebrnim Letačem, čiji je osrednji uspeh na blagajnama obeshrabrio Fox da prave dalje nastavke. Četvorka je ostavljena da tavori do 2009. kada su počele vesti o ributovanju serijala. Pet godina kasnije, posle mnogo muka, natezanja i problema u snimanju, objavljen je prvi reklamni materijal. I svi su već tad spustili svoja očekivanja ispod svakog nivoa, jer ono što su videli nimalo nije slutilo na dobro. Glumci jesu bili dobri, ali su ličili na superheroje otprilike koliko Bora Drljača i Era Ojdanić na Betmena i Supermena. Godinu dana kasnije film je izašao i uspeo da podbaci ionako do minimuma spuštena očekivanja. Sama ideja da se film o grupi ljudi koja odlazi u paralelnu dimenziju i tu stiče supermoći učini realističnim je u najmanju ruku čudna. Dizajn likova i kostima je bio užasan, posebno Dr Doom, koji je izgledao kao da su ga umotali u celofan i polepili zelenim flasterom. Karakterizacija je nejasna, motivi likova krajnje neodređeni, ritam pripovedanja je užasan i neravnomeran (čas se previše ubrzava, čas se oteže nesnosno), a zbog korišćenja Ultimate izvorne priče, svi likovi su tinejdžeri, pa ovom filmu nedostaje ono najbitnije za Fantastic Four - porodična dinamika. Ukupan utisak je bio kao da su svi angažovani pogledali recimo Guardians of the Galaxy i rekli "Hajde da napravimo nešto sasvim suprotno od toga." I uspeli su. Ovaj film je fantastičan samo u pogledu koliko se neki stip može oskrnaviti, nekoherentni krš lišen i trunke zabave, logike i uživanja. Ako ništa, sad imamo fantastičan primer kako se to ne radi.